У култури победника у каквој живимо, сви смо поражени, само што многи то не схватају
Пре неко вече, случајно сам налетела на интервју једног некада успешног спортисте, и одушевила сам се. Човек је доживео неку врсту преумљења, или као што би се модерним језиком рекло, освестио се, и почео да живи у складу са оним што је открио у себи, и у природи. Путује и учи. Чисти своје тело и ум, од површности, од материјалног, и свега што нам је потрошачка цивилизација наметнула као идеал савременог успеха. Све је почело да се мења у његовом животу када му је постало досадно да побеђује друге, што му је, с обзиром да је спортиста, био начин живота. И уместо тога, кренуо је да учи о себи и о свету. На крају, испоставило се, почео је да се такмичи сам са собом, и те победе су биле најслађе.
Што се пораза тиче, ствари су тако обичне – поређење је извор сваког зла
Помислила сам, овај човек је схватио! Одушевила сам се да данас уопште има таквих мушкараца у најбољим годинама, који су радост и смисао живота потражили на другом месту. Изван сплавова, сепареа, јахти, хацијенди. Иако овај човек вероватно све то може да има, он је уместо ролекса, дохватио књигу. Уместо испразних разговора о сексуалним или материјалним освајањима, он је одлучио да се уопште не дружи с људима с којима нема о чему да разговара. У његовој појави, гласу и гестикулацији, нема ничег освајачког. Овај човек није покорио никог. И никог, зарад свог ега, није опустошио.
Помислила сам, са осмехом, да ипак, има наде.
Јер у култури победника у каквој живимо, сви смо поражени, само што многи то не схватају. И, само истински мудри, само они који су научили да разликују битно од небитног, могу да схвате да су, као што је рекао Киплинг, и победе и порази – две подједнаке варке. И пала ми је на памет она моја – „није важно бити у праву, важно је бити срећан”. Како ли сам ја то могла да знам пре двадесетак година, није ми јасно, тек та реченица ми је помогла да се ипак, са извесним хумором, носим са свим „поразима” који су ме стрефили. Стављам ове наводнике зато што су порази релативни, исто колико и победе.
Не мора се бити нобеловац, академик, првак света, мис универзума, богат као Крез, или бити цар или краљ (парадоксално, то су данас два најчешћа надимка), да би се човек осећао добро. Осећати се добро у сопственој кожи, најважнија је победа коју човек може да оствари.
А што се пораза тиче, ствари су тако обичне – поређење је извор сваког зла.
Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Извор: Тамошња