Мислила сам да моје дете никада неће дудлати дуду, лажу, варалицу или цуцлу, како год. Мислила сам да само маме које су лење, ставе детету дуду и онда су мирне. Моја сестра дуду назива пригушивачем. Чим се јави „проблем“ супер-дуда звана пригушивач, решава нервозу, стрес, галаму… Сестрина прича ми је деловала мало сурово и „нељудски“, али чим сам постала мама и сама сам била приморана да проблем препустим дуди.
У породилишту сам упознала жену која је са собом имала дуду. Њено дете је одмах по рођењу добило дуду, која је смешно делује, али била величине једне трећине бебине главе. Мени тада и смешно и тужно. То је њој треће дете и већ је била припремљена на све, па и на плач.
Чврсто сам била решена да Јуниор неће користити дуду. После пар дана тата-Дејан је био на путу, а ми сами. Редовне активности, ништа није указивало да ће када дође вече Јуниор постати врло мрзовољан, плачљив, несносан. Није имао грчеве, још је било рано за зубе. Нисам знала шта да радим и како да му помогнем. Већ ме је његова нервоза уморила и збркала мисли. У једном моменту сам се сетила да му дам цуцлу са флашице за млеко. На моје велико изненађење то га је смирило.
Сећам се било 23:30. Позвала сам тата Дејана и питала га где је. Враћао се са пута и већ је био у граду. Испричала сам му проблем и замолила га да пожури и купи дуду. Позвала сам и апотеку и замолила да сачекају, за случај да тата не стигне до поноћи (хвала им, нису морали да чекају, Дејан је стигао пре, али су били спремни да сачекају). Дуда звана спаситељ. Пуно пута га је умирила, успавала, помогла. Шта је то тако чаробно и умиријуће – не знам. Знам да толика деца дудлају и да, ако то мами помогне да смири себе и бебу, сигурно не може бити штетније од стреса који настаје због непрестаног плача. Сви смо различити, тако треба и да остане…
Извор: drmama.rs