Donosimo vam jednu priču mame Zorane, mama koju ima Iris. Iris ima 9 godina.
Devojčica koja ima autizam, koja je uspela da postigne mnoge stvari za koje su i sami stručnjaci rekli da ne može. Svojim radom i trudom, kao i velikim trudom i radom svoje mame.
IRIS je ona koja je radosna i svetla kao duga „žena koja pleni lepotom“; „osoba koja je obasjana svim duginim bojama“; „duga“; „boja“; „sreća“.
Pročitajte priču.
„Kad god idem ulicom sa mamom ona uvek negde žuri. Vuče me za ruku kao da za sobom vuče onu pijačarsku torbu. Ne volim da se osećam kao torba za pijacu,zato pustim njenu ruku i idem ispred ili iza nje. Ona tako brzo i glupo živi. Uvek je ozbiljna i gleda samo napred.
Hoda trotoarom, nit vidi nit čuje auta i ljude koji prolaze, samo ih mehanički obilazi kao prepreke na putu. Trepće i hoda. Nije primetila ni sivi auto u kom je na zadnjem sedištu bio ogroman pas. Neki čudan kućni ljubimac. Ne znam kuda ga voze? Možda kod veterinara? Nije to toliko ni bitno, pre njega je proslo 25 automobila i posle njega još 34, sve sam ih izbrojala. Evo ide i 35.
I svi oni negde žure. Iz auspuha im izlazi neki čudan dim koji smrdi. Uf, kakav smrad, a mama to ne oseti?
Nerviraju me zvukovi automobila. Kad god šetam ulicom čujem samo: trrtrrtrr trr trr, to me izluđuje.
Evo sad idemo ka onom divnom izlogu sa igračkama.
Svaki put kad mu se približavamo, ja pogledom proverim da li je veliki šrumpf još uvek tu…i tu je. Nisu ga prodali, čeka me.
Zastanem na trenutak,nasmesim mu se i on meni.
U glavi mi odzvanja Gargamelov zli glas. Ne volim Gargamela jer on hoće da pojede šrumpfove. Kad bi ih pojeo, ko bi posle glumio u crtanom filmu??
Kroz glavu mi se mota uvodna špica:
U daaavna, pradavna vremena u dubokoj sumi živeo je mali plavi narod…
Čujem poznat glas koji viče „IRIIIIS“ okrenem se, vidim namrštenu mamu i znam da moram krenuti za njom.
Još jednom namignem šrumpfu i krećem.
Vidimo se sutra šrumpfe.
Evo nas u autobusu. Sele smo. Zašto vozač ne zatvara vrata i ne kreće?
Sigurno zbog ove dve babe koje se guraju da uđu. Govorim naglas: ZATVORI VRATA! Mama me mrko pogleda i sapne „Tišina, zatvoricšće kad svi uđu.“
E tako, ušle su, krećemo.
Vozimo se lagano kao da lebdimo. Znam svakog ležeceg policajca na putu do kuće. Kad mu se približimo, ja zažmurim a onda autobus pređe preko njega i odbaci nas malo u visinu kao da smo lagano skočili na trambolini.
Lep je osećaj, volim trambolinu.
Mama i ne primeti da su sa bilborda pored puta ogulili staru reklamu i stavili novu. Ma neću ni da joj govorim.
Na ovom motelu jos nisu popravili slovo M. Kad god prolazimo ovuda čitam „otel“ umesto motel. Stvarno glupo.
Ni to mama nije primetila.
Mislim da mozak odraslih ljudi pati od poremećaja pažnje za detalje, drugo objašnjenje nemam.“
Zorana Pljevaljčić.