„Otkrila sam da se pretvaram u jednu od dve mame kad se moja deca uznemire. Ili sam Meri Popins – ljubazna, puna ljubavi, strpljiva – ili pak potpuno netolerantna, sklona tome da vičem i vrištim na njih.“ – Zabrinuta mama
Ako vičete na svoju decu, znajte da niste sami. Čini se da je vikanje postalo nešto poput roditeljske epidemije. Neki to čak zovu „nove batine“. Zašto toliko posvećenih, inteligentnih, svesnih roditelja gubi kontrolu?
Donekle, čini se da na kraju često vičemo jer smo zapravo doneli veoma pozitivnu odluku – a to je da svojoj deci damo granice s poštovanjem, radije nego da ih kažnjavamo i manipulišemo. Trudimo se da ostanemo nežni i ljubazni, a ipak naša deca nastavljaju sa testiranjem. Postajemo sve više frustrirani, čak i uplašeni, osećajući da smo izgubili svaku kontrolu bez ikakvog načina da svoju decu obuzdamo.
I nije ni čudo! Pokušavamo da upijemo sve nejasne, kontradiktorne savete koje čujemo i vidimo u vezi sa disciplinom. Toliko je mnogo novih teorijski ideja – „ne kažnjavajte, nagrađujte, kontrolišite, dajte tajm-aute ili posledice, koristite reč „ne“, očekujte poslušnost, budite autoritativan, itd”, a tako je malo praktičnih alata.
Ako ste vikali, evo nekoliko stvari koje treba da razmotrite:
#1 Ne brinete o sebi
Dugo kupanje u toploj kadi ili izlazak van sa prijateljima ili supružnikom su uvek dobre ideje, zar ne? Ipak, možda je pametnije da krenete od osnova, one su uvek presudne – a to je da znate svoje granice i lične potrebe i uspostavite granice sa svojim detetom od početka. Da, čak i sa vašim detetom.
Primera radi, u kontekstu odnosa poštovanja (što znači da svoje dete doživljavate kao celovitu osobu i komunicirate sa njom kao takvom), u redu je da vaša beba plače nekoliko minuta dok vi redovno odete u toalet ili da operete zube. Ostavite svoju bebu na sigurnom, zatvorenom mestu, kažete joj da ćete otići i uvek kada se vratite stavite do znanja da razumete kako se oseća.
Pošto poštujete potrebu svoje bebe za predvidljivošću, ovu aktivnost ste učinili uobičajenim delom vašeg zajedničkog dana. Tako vaša beba uči da predviđa da ćete otići i vratiti se. Ona se i dalje može žaliti, što je njeno pravo, ali vi joj sa sigurnošću dajete do znanja da je čujete i prihvatate njen izraz nezadovoljstva. „Nisi želeo da idem. To te je uznemirilo. Vratila sam se.“
Ne vodite računa o sebi, ako
Ako ste osetljiva osoba koja ne može duboko da spava sa bebom u neposrednoj blizini, ali spavate zajedno jer mislite da bi tako trebalo, ne vodite računa o sebi.
Ako želite da odviknete svoje dete ili ograničite dojenje svog mališana, ali se osećate krivim zbog toga, ne brinete o sebi.
Ako treba da odete u kuhinju da skuvate šolju kafe, ali se plašite da ostavite svoju nervoznu bebu ili bebu koja se buni, ne brinete o sebi.
U stvari, ako se osećate krivim zbog bilo kog trenutka kada se brinete o sebi, verovatno se ne brinete o sebi.
Svi mi dajemo veliki deo naših života za svoju decu, ali je nezdravo za nas, a još manje zdravo za našu decu, da postanemo roditelji bez ega, zanemarujući svoje potrebe i praktično brišući sebe iz veze. Nama su potrebne lične granice, a našoj deci je potrebno da ih modelujemo. To je ono što znači imati iskren, autentičan odnos sa poštovanjem koji će postavljanje granica kod malog deteta kroz tinejdžerske godine učiniti jasnim i jednostavnim.
Činjenica o roditeljstvu: Naše bebe i mala deca nam nikada neće dati dozvolu da se brinemo o našim potrebama. „Hajde malo predahni, mama, zaslužila si to!“ nikada neće biti rečeno ili implicirano kroz ponašanje naše male dece. U stvari, upravo suprotno. Ove granice moraju doći od nas, a naša deca će raditi svoj posao protiveći se, buneći se, postavljajući zahteve i još više zahteva, i nastavljajući da osećaju svoje granice dok one ne budu čvrsto i dosledno na mestu.
#2 Umesto granica izabrali ste da umirujete bebu ili joj skrećete pažnju
Vaša beba je cela osoba spremna da se aktivno i iskreno uključi u odnos sa vama po rođenju. Kada odvlačite pažnju, praktikujete izbegavanje – poričete iskrenu vezu kako biste zaobišli zdravo osećanje otpora vašeg deteta. Obrazac koji ovo stvara za vas oboje će vam umnogome otežati da se osećate prijatno kada kasnije postavite granice. Ova prva godina formiranja je ključno vreme da iskreno postavimo granice jer ćemo tada uspostaviti ono što će uvek biti srž našeg odnosa roditelj/dete.
#3 Osećate se odgovornim za emocije svoje dece
Evo glavnih razloga zašto roditelji zanemaruju da uspostave lične granice sa svojom decom ili koriste manipulativne alate kao što je odvraćanje pažnje (što sve često dovodi do vike):
Oni ne veruju da je beba zaista cela osoba koja može da razume reči i da iskreno komunicira.
Ne mogu da se pomire sa nelagodnošću koju osećaju u vezi sa emocijama svog deteta.
Oni svaki plač doživljavaju kao nešto što treba izbegavati ili popraviti, „komunikaciju u jednoj noti“, a ne kao nijansirani dijalog.
Ova nezdrava percepcija dece i njihovih osećanja onemogućava razvoj emocionalne otpornosti, stvara potrebu za još većim postavljanjem granica u dečjim godinama i iscrpiće vas svaki put kada budete morali da kažete „ne“ ili da insistirate na nečemu (što će biti često). Dečje godine su, posebno, period otpora koji pomera granice. Vaše dete treba da se ponaša na ovaj način da bi se individualiziralo na zdrav način. Ako se odgovornim za svakodnevnu buku emocija vašeg deteta, nerado ćete postavljati poštena ograničenja. Brzo ćete se umoriti i verovatno ćete na kraju da vičete… ili plačete, što nije zdravo ni za vas ni za vašu decu .
Ponovite sebi sledeće: Kada ispunim osnovne potrebe svog deteta, moja jedina odgovornost u vezi sa osećanjima je da ih prihvatim i priznam.
#4 Vaša očekivanja su nerazumna
Možda vičete jer očekujete nemoguće. Deca su istraživači. Potrebna su im sigurna mesta gde mogu slobodno da se kreću, eksperimentišu i istražuju. Ako zamolite dete da ne trči, skače ili se penje je slično kao da kažete: „Ne diši“. Napravite i pronađite bezbedna mesta za igru vaše dece. Nemojte ih izlagati materijalima ili opremi koju ne mogu da koriste kako žele, da se ne biste posle ljutili što se ne pridržavaju pravila.
Na nama je da izbegavamo situacije koje će iskušati naše strpljenje, a ne da se uhvatimo u koštac sa borbom da očuvamo mir.
#5 Nepotrebno ulazite u borbu za vlast
Za borbu je potrebno dvoje, zato se ne angažujte. Vi niste vršnjak svog deteta, vi ste njegov sposoban vođa. Dakle, umesto da lično shvatite ponašanje svog deteta – koje je pritom zdravo i u skladu sa njegovim uzrastom – i vičete, izaberite da:
a) Uspostavite kontakt očima sa svojim detetom i samouvereno odredite granicu: „Vreme je da opereš zube“.
b) Date jednostavan izbor ili priliku za autonomnu odluku: „Ako možeš da dođeš sada, imaćemo vremena za drugu knjigu.“
v) Prihvatite osećanja neslaganja vašeg deteta. Pozdravite ta osećanja da traju koliko god je potrebno, dok vi nastavljate da ih prihvatate. „Znam da se toliko zabavljaš sa psom i da je teško da prekineš, ali vreme je. Kakva šteta! Zaista si uznemiren i razočaran što je vreme za spavanje. Znam taj osećaj.“
Koliko god ovo bilo potpuno kontraintuitivno za većinu nas, funkcioniše. Što ste spremniji da se složite sa osećanjima vašeg deteta dok se mirno držite granice, lakše će mu biti da oslobodi svoj otpor i nastavi dalje. Kako vaše dete može da nastavi da se bori kada se sve vreme slažete sa njim? Ova roditeljska „bela zastava“ empatije će na čudesan način otopiti napetost za oboje.
d) Ako se vaše dete i dalje ne pridržava iz bilo kog razloga, uzmite ga za ruku (bukvalno ili figurativno). „Teško ti je da dođeš gore da opereš zube, pa ću ti pomoći.“ Mirno ga uzmite primite za ruku ili podignite, a onda možda dodajte: „Hvala što si me obavestio da ti je potrebna pomoć.
Uzgred, to je upravo ono što je vaše dete radilo. Kada jednom shvatite da je sav taj otpor, impulzivno i nepoželjno ponašanje vašeg deteta zapravo samo nezgodan zahtev za vašu pomoć, verovatno će vam biti lakše da prestanete da vičete na njega zbog toga.
