Мит о нормалном раздваја мајку од бебе већ неколико минута након рођења.
Мит о нормалном очекује од беба и мале деце да спавају сами.
Мит о нормалном каже да бебе треба да преспавају ноћ, што пре.
Мит о нормалном ‘учи’ бебе да спавају тако што игнорише њихове потребе.
Мит о нормалном тражи да мала деца науче да деле пре него што су на то спремна.
Мит о нормалном обележава дете као проблематично зато што не може да седи и слуша пет школских часова.
Мит о нормалном изоловао је мајке од подршке породице и „села“ коју је некад свака мајка имала.
Мит о нормалном крив је за менталне и емоционалне проблеме који настају због прераног раздвајања детета од мајке, да бу боравило у групи с другом децом.
Мит о нормалном каже да дечаци не плачу, а да се девојчице не љуте.
Мит о нормалном претпоставља да је успех у школи најважнији показатељ интелигенције и потенцијала детета.
Мит о нормалном на прво место ставља структуирано учење и усмерене активности, уместо учења које је деци заиста потребно – кроз игру.
Мит о нормалном каже да је детињство само припрема за одрасли живот.
Мит о нормалном инсистира да су деци потребне казне и да морају осећати страх.
Мит о нормалном очекује да се деца уклопе у модел који смо ми одрасли за њих направили.
Мит о нормалном одбија да разуме да је свако дечје понашање заправо комуникација.
Мит о нормалном уважава уклапање уместо креативности.
Мит о нормалном посрамљује оне родитеље који бирају да се не уклопе у наратив друштва.
Све то чини модерно родитељство препуним парадокса!
Никад нисмо били више повезани кроз технологију, а никад више једни од других изоловани, осуђивани и преоптерећени теретом свега што друштво од нас очекује.
Ове такозване „норме“ које нам се намећу врло често заправо уопште нису оно што је за нашу децу и нас саме најбоље. Оне су много чешће производ некакве традиције коју слепо поштујемо не запитавши да ли нам је она заиста донела добро. Уместо да се то запитамо, ми следимо мит о „добром“ и „нормалном“ детету и ономе што треба да буде „добар“ и „нормалан“ родитељ, а да ни једног тренутка не застанемо и не запитамо се – а за чије добро?
“У овој култури у којој живимо, оно на шта смо се навикли и прихватили као норму, укључујући и одређене обрасце родитељства, нити је здраво, нити нормално. И то је оно што ја називам „Мит о нормалном“”
А у срцу свих ових митова је заправо губитак везе са нашом исконском родитељском интуицијом. Када се вратимо интуицији, када је ослушнемо, митови ће пасти као кула од карата.
Генерацијама, хиљадама година, породице су се ослањале на мудрост заједнице, на такозвано „село“ које васпитава, подржава, пружа руку.
То село на прво место увек ставља добробит деце и разумевање њихових потреба кроз холистичку перспективу.
“Кад бисмо целу људску историју могли да представимо на једном часовнику, до пре само шест минута живели смо у великим заједницама, а деца су увек и свуда, по читав дан, време проводила са својим породицама.”
А данас? Данас, у журби коју је донео модеран живот, села нема.
Да бисмо то преокренули, морамо се окренути потребама наше деце и нашим родитељским инстинктима.
Ово би могло да значи стављање игре, као дечје потребе, испред плаћених активности, препознавање да је свако понашање детета комуникација, дозвољавање детету да изрази своје емоције без осуде (све док тиме ником не наноси бол).
“Повезаност детета и родитеља најмоћнија је подршка менталном здрављу позната човечанству.”
Dr Gabor Maté
Зато је време да прихватимо нови наратив
Онај који цени аутентичност, креативност и емоционалну интелигенцију.
Уместо да се тако грчевито боримо да своју децу сместимо у некакве калупе које смо за њих припремили још пре него што су се родили, хајде да заједно пригрлимо њихове посебности, страсти, изазове који их воде.
Тиме нећемо само помоћи да здравије расту, већ ћемо и створити дубоку и јаку везу с њима, која ће бити за читав живот.