Ових дана и недеља у изолацији, родитељи и деца су упућени једни на друге много више него обично. Иако бисмо сви волели да што пре изађемо изван четири зида, оно што је напољу препуно је неизвесности и великих, а невидљивих, претњи. Зато се за извесност и сигурност окрећемо онима који су нам најближи и свакодневно ту, поред нас.
Кад је реч о родитељима и деци, таква ситуација може бити велики изазов за процес СЕПАРАЦИЈЕ, који сваком људском бићу, почевши од самог рођења, омогућује да постане индивидуа. Као резултат тог процеса, успостављају се здраве ГРАНИЦЕ између детета и његових најближих, а затим и свих осталих. О важности тих граница, о томе колико су оне драгоцене да бисмо јасно видели и себе и другог, да бисмо једни другима пришли и истински се међусобно повезали, било је доста речи у нашем претходном разговору.
Управо о границама, и погубним последицама њиховог непостојања, реч је и у једној од познатих митолошких прича, коју овог пута нудим родитељима и деци као подстицај за разговор и боље међусобно упознавање. Као и прича о Дедалу и Икару, она је део моје нове, још необјављене, књиге Мала митолошка радионица, и ваши читаоци су први који имају прилику да је прочитају.
ЗАУВЕК СЈЕДИЊЕНИ
Прича о Хермафродиту
Хермафродит је био једно од многобројне деце богиње Афродите. Она је, као богиња љубави, и сама била врло заљубљива, па су деца имала различите очеве. Хермафродитов отац био је бог Хермес, тако да је дечаково име садржало имена обоје његових родитеља, али он је одрастао далеко од њих.
Хермафродит је одрастао окружен бригом и пажњом водених нимфи Најада, у пећинама на планини Иди у Малој Азији. Та планина се помиње у једној од најпознатијих прича из грчке митологије, коју, под насловом “Парисов суд”, можеш наћи у књизи која се зове Лавиринт. Био је изузетно леп дечак, а кад му је било петнаест година пожелео је да види света, па је напустио завичај. Лутајући тако по непознатим крајевима, једног дана је угледао нимфу Салмакиду како се купа у језерцету крај једног извора. А кад је она њега угледала, сместа се толико страшно заљубила да је пожелела да се потпуно сједини с њим. Хермафродит је, међутим, остао равнодушан, па се она окренула и отишла. Али није одустала – сакрила се иза једног дрвета и заљубљено га посматрала. Кад је помислио да је остао сам, Хермафродит се свукао и ушао у воду да се окупа. Салмакида је, међутим, ускочила одмах за њим, потпуно обузета жељом да се с њим стопи. Упркос младићевом опирању, чврсто се обавила око њега и почела да дозива богове молећи их да је заувек споје с њим. Богови су јој ту молбу услишили, али су их тиме обоје унесрећили. Како то? Пробај најпре да смислиш свој одговор, а онда можеш погледати шта о томе пише у другом делу књиге.
Решење
Богови су, изгледа, сасвим дословно схватили Салмакидину жељу да се заувек сједини с лепим младићем, па су њих двоје спојили у једно биће! То биће имало је одлике оба пола – мушког и женског, тако да је било истовремено и мушкарац и жена. Истовремено, међутим, није било ни мушкарац, ни жена. И то никог од ово двоје с почетка приче није усрећило: Хермафродит, по коме се отада зову сва двополна бића, престао је да буде онај прелепи младић какав је дотад био. Салмакида се, додуше, стопила с њим, али су тиме нестали и она и он! Да би се два бића волела она морају, пре свега, бити ДВА бића, између њих мора постојати граница. Ако границе нема, нема ко кога да угледа, да му приђе, да га додирне, да га воли, да му дâ руку…
Имај ово на уму увек кад се заљубиш.
Аутор: др Нада Кораћ