Dobar udžbenik je, definitivno, osnovno nastavno sredstvo. Svako društvo teži ka tome da deca uče na dobar i pedagoški savremen način. Ovo su aksiomi. Sve drugo su politička pitanja: ko obezbeđuje knjige za školu koja se deklariše kao obavezna i besplatna, ko dobija izdavačku licencu, kako se vrši odabir, šta je neophodni minimum koji obezbeđuje nesmetani nastavni proces. Zašto su kod nas politička pitanja stavljena ispred školskih je za analizu dobrog sociologa jer ona ne bi smela potisnuti ono što je za decu dobro. A potiskuju. Jer nam interes dece nikada nije u prvom planu. Osim deklarativno.
Nabavka udžbenika je za našu zajednicu uvek stresna i sa đačkog plana najčešće prelazi na opštedruštveni, a zatim se obije nastavnicima o glavu. Svi drugi aspekti problema se zaborave. Roditelji sa spiskovima jurcaju po knjižarama, sabiraju se računi, novinari su na licu mesta da učine medijsko sablažnjavanje, forumi se usijaju, međutim, kao i sve kod nas, u suštinu problema se ne ulazi, niti se on rešava, već tone u kolotečinu u kojoj smo nezadovoljni, ali ćemo nekako preživeti.
Da bismo ublažili svoje nezadovoljstvo, spremni smo da prihvatimo neka nametnuta verovanja. Ona nas teše i prebacuju krivicu na drugoga, a nas stavljaju u poziciju nemoćne žrtve.
Pa, da razmotrimo te mitove.
UDŽBENICI SU SKUPI
NETAČNO!
Nisu udžbenici skupi, već smo mi siromašni. Kada svoju mršavu zaradu roditelj rasporedi na hranu i sve drugo neophodno, ne ostaje mnogo, čak ni uverenje da je udžbenik takođe nasušna potreba i ulog za budućnost. Međutim, teško je živeti za viziju budućnosti dok se u sadašnjosti boriš da preživiš na elementarnom nivou.
Nije istina da su u prošlosti knjige bile jeftinije. Bila je samo svest o njihovoj potrebi drugačija. To se nije dovodilo u pitanje. Standard je bio bolji. A, osim toga, jedan udžbenik je koristilo nekoliko generacija, što se može i danas. Potrebno je samo da stvorimo naviku kod naše dece da se knjiga mora čuvati, a zatim ćemo se jednostavno u septembru trampiti za novi komplet. Ta praksa je postala nemoguća, a za neke i nedostojna, što je velika greška. Ne čini nova knjiga dete uspešnim, već čitanje te iste knjige, ma koliko ona bila stara.
IMA PREVIŠE UDŽBENIKA U KOMPLETU
DELIMIČNO TAČNO!
Deca zaista imaju veliki broj knjiga. Ali…svaka knjiga prati određeni predmet. Dakle, predmeta u školi je previše. Setimo se ovde da školski program, sastav i obim gradiva propisuju državna tela, a ne svaka škola ponaosob po ličnom ćeifu. Možda bi se mogla smanjiti količina propratnog materijala, radnih svezaka, raznih vežbanki, ali to je diskutabilno sa metodičkog aspekta. Deci su takva vežbanja potrebna. Ako ih nema u udžbeniku, mora se štampati na drugi način. Postavlja se samo pitanje ko će taj posao da plati.
UDŽBENIKE NAM PIŠU STRANCI
NETAČNO
Stranci su samo vlasnici izdavačkih kuća, kao što su stranci vlasnici gotovo svega u našoj zemlji osim državnog aparata, struje i ponekog parčeta zemlje. Strane su i banke, i fabrike, i proizvodnja hrane, flaširanje vode. Ali se na te iste strance huškaju samo kupci udžbenika jer tu najviše boli, na tome se najlakše oštri nacionalni bes i netrpeljivost.
Kada sam počela da radim, sve udžbenike je izdavao Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Nije bilo mogućnosti izbora. Postojali su neprikosnoveni autoriteti. Uvođenje nekih inovacija smatrano je metodičkim kriminalom. Jednom prilikom, školska inspektorka je bila potpuno šokirana kada sam čas održala rukovodeći se smernicama drugog metodičara. Čas je ispao odlično, ali nije bio sproveden po uspostavljenom pravoverju. Zato je njeno čuđenje bilo veliko, gotovo da je taj postupak videla kao izdaju.
Takvi udžbenici su bili dobri za jedno određeno vreme. Onda su neminovno prevaziđeni. Na tržištu su se pojavili savremeniji u izdanju novih izdavačkih kuća. Način obrade gradiva je bio deci pristupačniji, ilustracije zanimljivije, primeri za vežbanje podsticajni. Nastavnici su dobili sredstvo koje im olakšava rad, relaksira ga. Probijena je barijera nepristupačnosti koju su deca imala u strogom akademskom pristupu lekcijama.
Zatim su se pojavili digitalni udžbenici. Nestala je potreba za projektorima, kasetofonima, panoima. Sve se nalazilo u okviru jedne knjige. Dopunjeni su novim sadržajima: kvizovima, testovima, asocijacijama, korisnim linkovima. Časovi su mogli da dobiju jednu drugu dimenziju. Koliko je ona široka, zavisi samo od kreativnosti nastavnika i njegove volje da koristi savremene mogućnosti, da ih stavi u funkciju efikasnog učenja.
Međutim, u ovu priču se vrlo brzo upetljala politika i do dana današnjeg te probleme ne rešava, niti želi da ih ispusti iz svojih kandži. Prosto su joj korisni za huškanje javnog mnjenja, proizvodnju besa i negovanje dva suprotstavljena tabora koji će biti u neprekidnoj svađi. Jer… šta stalno slušamo? Slušamo kako je pogrešno da nam knjige pišu stranci koji neoprostivo mnogo zarađuju na muci roditelja. Već tu je suština izvrnuta naglavačke. Pre svega, izdavačke licence za udžbenike daje država. Nove izdavačke kuće su ih legalno dobile. Zatim su za izradu tih udžbenika angažovali eminentne stručnjake iz određenih oblasti koji su napravili odličan posao. Oni nisu stranci. Naši su, samo u prethodnom periodu nisu imali priliku.
Dakle, uloga stranaca u ovoj priči je samo u tome što su znali kako da urade posao na pravi način angažujući struku, dajući prednost znanju. Autori udžbenika su naši. Udžbenici su odlični. Gradivo je obrađeno u skladu sa programom koji propisuje država. Sva druga tumačenja su obično izvrtanje činjenica i skupljanje jeftinih političkih poena.
UDŽBENICI FONDACIJE KAVČIĆ SU BESPLATNI
DELIMIČNO TAČNO
Cela priča o udžbenicima se dodatno zakomplikovala sa pojavom Fondacije Kavčić. Njeni ciljevi su plemeniti i oni su na tragu onoga što je država davno trebala da uradi. Ali nije, pa joj Kavčićeva misija odlično služi za nove podele na nas i njih.
Istovremeno, kao nastavnik, moram da primetim da je i u Kavčićevom pristupu ponešto diskutabilno. Pre svega, ne postoje udžbenici za sve razrede. Zatim… Mlađa deca ne mogu učiti iz knjige u digitalnoj formi. Moraju imati papir, čitati, pisati, crtati. Moraju im se te knjige štampati. To već nije besplatno. Ako se ištampa u crno-beloj formi, udžbenik već gubi na kvalitetu, jer su boje jako bitne u ranom procesu učenja. Štampanje u boji je skupo i čini mi se da bi nadmašilo cenu postojećih udžbenika. Znači i ovde se susrećemo sa činjenicama koje su samo na prvi pogled primamljive. Dublju analizu ne mogu da izdrže.
TREBA NAM SET NACIONALNIH UDŽBENIKA
NETAČNO
Već neko vreme se najavljuju nacionalni udžbenici u ogorčenoj, a prigodnoj patriotskoj retorici kada treba dokazati kako smo mi najbolji, kako ne dozvoljavamo da nam stranci kroje kapu. Pogrešno je svako slovo u ovakvim nastupima, pogrešno i opasno.
Osim najave da će takvi udžbenici izaći, mi još ne znamo njihove sadržaje, niti je poznat okvir, cilj je maglovit. Sad znamo da će se sa ovim knjigama prvo susresti učenici mlađih razreda i to sa nacionalnom čitankom, koja treba, po rečima nadležnih, da neguje duh naroda, razvija nacionalnu svest, upozna decu sa tekovinama našeg naroda, tradicijom i kulturom.
Kada saslušamo ovakvu najavu, nameće se niz pitanja. Zašto nam je potrebna nova čitanka kada i stara promoviše iste vrednosti? Sve navedeno već postoji u nastavnom planu i programu. Zašto javnost ne zna ništa o strukturi tih čitanki? Zašto je to tajna? Da li je motivacija za ovaj poduhvat samo patriotska ili iza toga stoje i neki finansijski interesi? Osim toga, šta će biti sa starim čitankama? Hoćemo li ih spaljivati ili koristiti da pritisnemo oblande? Koliko će propisani okvir nacionalnog gradiva biti kompatibilan sa propisanim programom za određeni predmet?
Naravno da je našoj deci potrebno saznanje o sebi, o narodu kome pripadaju, kulturi i tradiciji. To je neosporna činjenica. Ali ovo znanje može biti samo polaz ka višem i dubljem saznanju u poimanju nacije. Nacija nije zatvoreni prostor. Pametni narodi ne grade zidove. Oni svoju decu uče tradiciji, uče ih istini, ali ih podstiču da putuju, da se kreću, da stiču mogućnost kritičkog mišljenja, sebe porede sa drugima i na taj način napreduju. Nauka i umetnost su nadnacionalne vrednosti. Svaki drugi pristup je mentalna klaustrofobija i kvazipatriotizam. Naš nacionalni interes ne sme biti orjentisan na prostor okućnice, mora se uskladiti sa svetom i saznanjem da nismo jedini, da nismo samo žrtve, da nismo uvek u pravu. Zato je ideja o nacionalnim udžbenicima, suštinski, opasna priča kojom se nadležni igraju, a iz nje izbija nemoć da se pitanje naše dece suštinski sagleda, da se reši šta je za njih dobro i korisno, na koji način treba da uče i šta, na kraju, i treba da uče, koji je to okvir i gde mu je ishodište.
NA KRAJU
I tako dolazimo do suštine problema. Hoćemo za svoju decu najbolje. Hoćemo da su obrazovani i školovani. Ulažemo u to svoju energiju, znanje i novac. Ne štedimo na patikama, telefonima, rančevima, pernicama. Ali su nam udžbenici skupi. Nećemo da sagledamo korene problema, ne udubljujemo se. Setimo se nepravde tek kada se novčanik počne tanjiti u septembru. I onda su nam krivi škola i nastavnici.
Nama kao narodu treba samo red, pravda i istina. Ne nacionalni udžbenici. Već nepokolebljivo uverenje da je obrazovanje najviši cilj prema kojem jedno društvo treba da ide.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca