– Здраво, Марија! Како си, злато? – жена се смешкала петогодишњој девојчици и покушала да је помази. Марија се само повукла иза мајчиних леђа.
– Поздрави се, Марија! То је мамина наставница. Како се каже? Дооо-бар дан. – девојчицина мајка се увијала од нелагодности.
После краћег разговора у ком су обе жене заборавиле на дете, растале су се и продужиле свака на своју страну.
– Шта те је спопало, Марија?! Мораш да се поздравиш кад ти се старији обрате. Разумеш? Мо-раш! Зашто си се склањала иза мене? Хоћеш да помисле да си неваспитана?!
***
– Шта јој радиш то, Ненаде? Па није она лутка да трепће и понаша се као дама из Париза! Дете је, побогу, мора да се игра!
– Ма она мора да научи да се понаша како треба, да буде фина и културна, Марија!
– Не, то смо ми морали! Она мора да научи да препозна своје жеље и потребе. Да зна да се заузме за себе!
– Па шта, кад дође моја мајка да јој не да да је пољуби, да бежи од рођеног деде?!
– Ако јој се не љуби, не мора да се љуби! Ни с бабом сада, ни с дечком кад порасте!
– Поново си читала оне твоје књиге о родитељству?
***
Марија и Ненад су редовно водили овакве расправе. У позадини, Марија би увек чула ону чувену песму „Као Бане добри син, тих и миран, чист и фин“ и мислила како њено дете неће тако.
– Мој циљ није да имам фину и добру децу!
Покушавала је да објасни Ненаду да је она одрасла баш тако. Љубећи бабу „из дужности и лепог васпитања“ при свакој посети – исту ону жену која би десет минута након тог пољупца знала да подвикне на њу, да извређа њене родитеље и критикује „какво вам је ово дете?!“
Била је добро дете. Оно што клима главом, слаже се са свим што кажу мама и тата. Дете које ћути и не показује како се осећа. Емоције, па та реч није постојала осамдесетих! Шта је она знала како се осећа?! И зашто би она, уопште, имала разлога да буде било шта осим срећна? Ако би осетила радост или тугу, а то се косило са оним што родитељи мисле – постидела би се до коске.
– Пољуби тету, поздрави се – рекла је њена мама. – Кажи добар дан, Марија, како се каже: хвала, молим, изволите.
Манири јој нису мањкали, али одлучност и самопоштовање јесте. Упркос ђачкој књижици пуној петица, успешним часовима клавира и солфеђа, свим оним кошевима које је дала на утакмицама – понос на мамином и татином лицу би засјао и – врло брзо се угасио.
У почетку су хвалили свако њено постигнуће, а онда су ти мали успеси постали критеријум за нове. Ништа им није било довољно добро. Наша Марија ово, наша Марија оно. Радовала се сваком тренингу, дружењу, вежбала ревносно математику, ишла на такмичења, освајала награде и чекала то: „браво, Марија!“
Међутим, поред свих тих савладаних вештина, силног знања у њеној глави и правила лепог понашања, Марија није поседовала оно основно – способност да каже „не, нећу, то није фер“. Због тога јој на факултету, по први пут, није било јасно како то њене колеге препишу туђи рад и добију десетку или професор из хира оцени њен одговор као „тачан, али превише стидљив, колегинице. Мора то мало одсечније, ево вам осмица да вежбате наступ!“
Она је научила да се лепо понаша, шта сад то треба да вежба? Зар нису професори и родитељи увек у праву, па они су ауторитет?! Прошле су године док није схватила да је сасвим у реду да ауторитете преиспитује, да су и професори обични људи и да не треба да се стиди себе јер је дала другачији одговор или има о нечему другачије мишљење.
Била је трећа година факултета кад ју је цимерка питала шта воли да ради. Почела је да набраја све што зна – да свира клавир, да чита историјске књиге, да игра кошарку и тако редом, а онда ју је цимерка пресекла: „Не тражим ти да ми рецитујеш своју биографију, него шта волиш да радиш. У чему уживаш, шта те опушта, разумеш?“
Имала је 22 године. Нико је никад није питао шта је то што она жели.
Свет се одједном завртео другачије – у свему је видела нешто ново, опчинила је спознаја да не мора да пристане на све, да није срамота да каже да нешто „неће“ или да јој се нешто не свиђа.
Из детињства су само почела да израњају сећања – кад се дружила са Неном која је била груба и злочеста, али – „докторско дете, с њом треба да се дружиш!“ Или кад је наставница клавира лупила лењиром по прстима, јер је погрешила тон – „мислиш тако и на такмичењу да ме брукаш?“ Сетила се погледа продавачице док јој мајка облачи једнобојну јакну – „Не гледај ми те цветне и розе! Ова је добра, држаће ти топло целе зиме и мање ће да се прља.“
Одувек је било тако – као да све што ради – ради њима и да је важно да буде добра и фина да би они били срећни.
– А шта ти желиш? – питала је цимерка. Није имала појма, али је почела полако да открива.
Кад је родила Нину, знала је – она неће бити само добра и фина. Њено дете неће ићи около смешкајући се и кад јој се не смешка. Ако жели да се игра сама – играће се сама. Ако јој се игра са другом децом – играће се с другом децом (ако је желе у игри). Неће гледати стидљиво у оца и мајку жудећи за похвалом уместо подршке.
Неће морати да буде у свему најбоља, нити да иде на плес, одбојку или да свира виолину – осим ако сама то не пожели и затражи. Нема републичких такмичења из математике и историје. Нема јуниорских државних купова на кошаркашком терену. Научиће да је сасвим у реду да ради оно што воли, а не оно што су „мама и тата рекли да треба“.
Ненад је мислио да тако расту „неваспитана деца“. Ужасавало га је кад се Нина игра у дворишту у блату или кад не допушта да је пољуби комшиница.
– Сви смо ми били деца па смо морали да кажемо „добар дан” и „хвала“, да пољубимо стару тетку и да се смешкамо и кад смо љути, јер су дошли гости. Шта је ту лоше што желим да и она буде фина?!
– Разумем те, али наш циљ не треба да буде да имамо фину и добру децу. Не, ако тако неће бити срећна.
