„Био је ненаметљив, миран и тих. Био је комуниста, левичар, атеиста… . Он је инсистирао на томе да пише српским језиком, да је припадник српске књижевности, иако му име није српско…“, каже за dnevno.rs унук славног писца Меше Селимовића.
Мој живот је прилично раван, занимљив и значајан само за мене, и сва моја сјећања су само моја, друштвено прилично неважна: никада нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увијек сам био један од многих учесника у историјским збивањима. – Меша Селимовић, „Сјећања”
Па ипак, његов живот није био интересантан само њему. То одговорно тврдимо, јер све што је за собом оставио нису само „отисци у снегу“, већ дубоки трагови српске књижевности. За њиме су остале књиге, романи и записи који данас једнако вреде као и пре неколико десетина година и који ће једнако вредети будућим генерацијама. За собом је оставио породицу и љубав. Речју, иза њега је остало сећање, а ми смо ти који ћемо његове мисли несебично преносити.
У једном новобеоградском локалу новинари портала Дневно.рс састали су се са Николом Момчиловићем, телевизијским редитељем и унуком Меше Селимовића. Одмах на сусрету Никола се нашалио: „Раније сам више подсећао на деду, када сам био мршавији, сада тешко“.
Био је то емотиван сусрет – Николина мимика, гестови, тон јасно су стављали до знања да говори из дубине душе, искрено и сетно. Често је застајао, а важне реченице изговарао је врло снажно у жељи да нам што сликовитије приближи живот великог човека.
Са Селимовићевим унуком разговарали смо о његовом детињству, породици, Мешиним књигама, а открио нам је и да је у средњој школи побегао са часа када је наставна јединица била, ни мање ни више, него „Дервиш и смрт“.
– Као што сва деца одлазе код својих бака и дека, тако смо и сестра Стасја и ја. То нам је било омиљено. Живели смо између нашег стана, у којем смо становали са родитељима, и бакиног и декиног. Ти одласци заувек су ми урезани у сећању – почиње Никола причу
Детињство
– Када сам био мали, деда је већ био непокретан и стално је лежао у својој соби. Говорио је веома тихо и неразговетно. Када би била бука ниси могао да га чујеш када прича. Међутим, сећам се његовог гласа. У ствари, не могу да кажем ни да је то глас који моја мајка, тетка или бака памте, али ја се сећам тог његовог тихог говора. Први пут сам изашао у новинама, у „Вечерњим новостима“ када сам имао два или три месеца. Дека је давао неки интервју, па сам и ја био у његовом наручју.
Иако је био мали, Никола се сећа момента дедине смрти.
– Сећам се тренутка када смо дошли у дедину кућу на Хвару. Стигли смо последњим трајектом, били смо пресрећни и све је било идилично. Ушли смо у кућу и укључили телевизор. Дневник је био на програму, а прва информација на вестима била је да је мој деда преминуо. Отац, мајка и тетка вратили су се у Београд на сахрану, а сестра и ја смо остали код неких рођака.
„Жао ми је што се нисам раније родио, мислим да би ми свашта паметно рекао“
– Мој дека је у Београду имао много пријатеља и драго ми је што сам био сведок његових пријатељстава. Када сам одлазио у бакин и дедин стан, виђао сам тамо и Матију Бећковића и Добрицу Ћосића и Жику Стојковића. За мене су они и даље чика Матија и чика Добрица, без обзира на то шта се са њима после дешавало, мислим на политику. Њих тројица представљају круг који није завршен.
Како нам је Никола испричао, Меша је био тих, миран и повучен човек.
– Он је био ненаметљив, миран и тих. Био је комуниста, левичар, атеиста и за себе је говорио да је српски писац муслиманског порекла. За њега су Муслимани вера, а не нација. Он је инсистирао на томе да пише српским језиком, да је припадник српске књижевности, иако му име није српско. Једном је мојој мами нека муслиманска омладина из Сарајева претила зато што сам ја добио име Никола. Како муслиманско дете може да добије српско име? Због таквих ствари деда је отишао из Сарајева и преселио се у Београд, јер му је још тада сметала лоша атмосфера. Мислим да никада није био прихваћен за живота колико је заслужио.
Љубав без граница
Осим што је неизмерно поносан на свог деду, Никола нам је говорио и о својој баки, о њиховом односу и великој, нестварној љубави.
Меша Селимовић је у књизи „Сјећања“ описао читав свој живот. Између осталог, открио је да је имао брак пре Николине бака Дарке, али и због чега се са првом женом растао.
– Бака Дарка је прекинула студије и удала се за деду. Из тог брака родила се моја мајка Маша и тетка Јесенка. Они су, по мом мишљењу, имали потпуно невероватан однос. Генијално су функционисали, а бака је цео свој живот посветила њему. Била је одлучна да све подреди томе како би он имао свој мир. Нажалост, преминула је 1999. године за време бомбардовања.
„Она ме бранила од невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила када ми је било тешко пред тешкоћама писања, вјеровала у мене када су сви сумњали, усмјеравала ме својом фантастичном интуицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила ме својом љубављу. Без ње бих сигурно био ситни професор или средњи политички руководилац (ни то не би била никаква трагедија, констатујем само чињенице)“, написао је Меша у „Сјећањима“.
Поред неизмерне љубави према супрузи Дарки, био је поносни отац, који је својим ћеркама пружио љубав и извео их на прави пут.
– Деда није био строг према мами и тетки. Искрено, не знам да ли су те приче романсиране за сестрине и моје уши, али знало се, када је њему била потребна самоћа, имао је своју радну собу у коју је одлазио и осамљивао се. Захваљујући њему оне су живеле прелеп живот. Имале су све што су девојчице тога времене могле да пожеле. Није се трудио да распламсава њихову жељу за писањем. Сматрао је да то није живот за свакога и инсистирао је да превасходно заврше факултете. Није им бранио да пишу, али није их ни претерано подржавао. Моја мајка је професор српског у пензији, а тетка енглеског језика. Дакле, нису му много „побегле“ – нашалио се Никола.
Сличности са дедом
– Бака је стално говорила да сам исти деда. Причала је како је до мог рођења највише на свету волела Мешу, а онда сам се родио ја и заузео његово место. Обожавала ме је, јер сам за њу био други Меша. Али све баке су такве, зар не? – скромно је упитао унук великог књижевника.
Док је моја бака још била жива, био сам са једном другарицом код ње на ручку. Онако необавезно, другарица ју је упитала: „Бако, па шта сте ви радили док је он писао?“ Моја бака Дарка је одговорила: „Ја сам га волела.“
Гимназија и бежање од „Дервиша“
– Ишао сам у Филолошку гимназију у Београду и наравно да су сви знали да сам унук Меше Селимовића. Тамо сам стално похађао некакве секције, био сам веома активан. На једној од тих школских представа због политике сам се посвађао са професорком српског језика. И тада сам одлучио да не одем на следећи час, из ината. Испоставило се да је наредна наставна јединица била „Дервиш и смрт“, али без обзира, остао сам доследан себи. Наравно, изгладили смо однос и већ следећег часа одговарао сам „Дервиша“. Одговарао сам као и сви други ученици, нисам рекао ништа што други нису знали, осим што сам мало више говорио о томе како је књига настала. И добио сам пет – задовољно и поносно прича Никола.
„Када ‘Дервиша’ прочиташ са 17 не остави те равнодушним, али на потпуно другачији начин га доживљаваш са 25 или 35 година“
Меша Селимовић инспирацију за своје књиге тражио је у себи блиским људима и догађајима. Читајући његове књиге, осећате сваки тренутак његове радости, горчине или сете због одређене ситуације.
– У књизи „Дервиш и смрт“ описано је убиство његовог брата. Он је био у партизанима, тачније, сви Селимовићи били су у партизанима. Пред сам крај рата његов брат био је ослобођен у Тузли и сачекао је дете и жену, који су били пуштени из неког од логора. Пошто је кућа била разрушена, он је дочекао своју фамилију, узео је из неког магацина кревет, поставио га је у некој школи како би сместио породицу. Међутим, био је осуђен и убијен због тог кревета. Мог деду је то ужасно погодило, разорило га је. Имао је ужасан осећај кривице, јер је требало да реагује на време. Изгубио је брата због глупости. Зато никада није прихватио партизанску споменицу и целог живота осећао је горчину и грех свега тога – објаснио је Мешин унук.
Никола је телевизијски редитељ, али планира да на основу дединих књига режира серију или филм.
Уметник у души
– Мој отац и стриц су редитељи и тиме сам се водио кад сам уписивао факултет. Половина моје фамилије су „језичари“, а друга половина су филмски и телевизијски редитељи. Размишљао сам шта би било најбоље за мене и онда сам видео да тата иде на снимања четири сата дневно, а да мајка у школи проводи осам сати… Ту долазимо до закључка зашто сам ово уписао и успешно завршио – кроз смех говори Никола.
– Све дедине књиге су ми омиљене. Дуго сам волео „Острво“, а много времена ми је било потребно да „Дервиша“ прочитам по други пут. Планирам да „Сјећања“ преточим у филм или серију. Моја прва замисао била је да „Тврђава“ буде мој први филм, али на крају сам се одлучио за „Сјећања“, јер су личнија и интересантнија су ми редитељски. Има разних епоха и све то бих могао ликовно и филмски лепо да прикажем, а пошто је то аутобиографска књига, могао бих да се консултујем са мајком, тетком и са његовим пријатељима који су још живи. Највише бих волео да нађем детаље којих нема у књизи, а који би ушли у сценарио.
Сви који су читали књиге Меше Селимовића поред себе су обавезно држали свеску и оловку. Мисли и реченице које су излазиле из пера славног књижевника немогуће је заобићи.
– Имао сам средњошколску књигу са белешкама где сам са стране обичном оловком записивао све дедине цитате. С друге стране, последњих година пратим ове младе људе, који су на „Фејсбуку“ покренули групу у част мог деде. Тамо можете пронаћи његове најлепше реченице. Мислим да супер раде и да се неизмерно труде. Признајем да је и мени пало на памет да покренем тако нешто, али касно. Кажем, видим да су активни и брзи. Нека их – искрен је Никола.
На питање да ли се у животу води дединим мислима и које цитате би посебно издвојио, Никола је кратко и шаљиво одговорио:
– Много их је, али како сам сада у касним тридесетим често користим: „Четрдесет ми је година, ружно доба: Човјек је још млад да би имао жеља, а већ стар да их остварује.” У последње време тај цитат ме мало забрињава, ништа друго.
– Читао сам многе његове интервјуе, које моја мама чува, а и оне које сам и сâм налазио. Другачије је када његове речи читате у књигама и када прочитате један његов интервју из „Политике“. Књиге су ипак апстрактне и посвећене свима, док интервјуи ипак имају личну ноту – тврди Момчиловић.
У породици Селимовић-Момчиловић често се говори о деда Меши, а сећања на њега свакодневно су присутна у мислима свакога од њих.
– Ко год жели да штампа или екранизује нешто из опуса мог деде мора да прође проверу моје мајке и да добије њену сагласност. У томе им и ја доста помажем. У нашој породичној архиви налазе се три верзије „Дервиша“, написане његовим рукописом. Скоро сам се „играо“ и изнова читао. Две верзије писане су ћирилицом, а једна латиницом – открио је Никола и том приликом са нама поделио списе свога деде.
Меша Селимовић – страствени Звездаш
– Мој отац је велики навијач Црвене звезде, један од оних „највећих“. Једном приликом, тачније, први пут, он је са својом другарицом, а истовремено и другарицом моје маме дошао на вечеру у кућу Селимовића. Након вечере, деда је приметио да се мој тата због нечега не осећа лагодно. Питао га је: „Шта је, млади господине, зашто сте се тако узврпољили?“ Оцу је било непријатно, али је превалио преко усана да за десет минута почиње нека Зведина утакмица, вероватно веома важна у том тренутку. А дедин одговор је био: „Јао, стварно, па што не кажете“. Ето, спорт их је зближио, а мој тата је тада први пут и упознао моју маму – препричава Никола.
Једном је Селимовић написао…
…да у животу постоји страх од многих ствари, а нарочито „страх од празне хартије, страх од непознатог света у који улазиш пишући…“
Никола је апсолутно сагласан са дедом и признаје да често осети страх од „белог папира“.
– Страх осетиш чак и у основној школи када ујутру мораш да предаш или прочиташ састав из српског језика, а камоли када пишеш нешто што други људи конзумирају. Роман, филм, чланак, емисија, тешко је натерати се. Имам много идеја које бих спровео, а многе ће вероватно остати само на нивоу идеје, искључиво због страха. Тај страх од „белог папира“ јесте грозан. Могу да замислим како је деди било. После „Дервиша“ од њега су много очекивали. Али срећом он је писао само ремек-дела – довршио је причу за Дневно.рс Никола Момчиловић, телевизијски редитељ и унук великог српског књижевника Меше Селимовића.
Једно је знати шта је паметно, а сасвим друго и учинити то што је паметно!“ (Тврђава)
„Значи ли то да ми само сањамо да живимо, а не живимо? Све што нам се дешава, није стварност, већ наш сан о стварности. Каква је онда та стварност, и да ли постоји? Или је сам сан стварност? Ко нас то држи у сну, и ко нас буди? Је ли смрт буђење? Је ли живот у смрти? Зашто сви снови нису једнаки? Некоме су дати лијепи, и лаки, и мирисни, некоме ружни, тешки, смрдљиви. Срећом, нису увијек исти. Наиђу прозрачни, као зора, шарено лијепи, као цвијет.“ (Острво)
„Никада човек не може тако упропастити свој живот као када жели да га поправи.” (Тврђава)
„Хиљаде расцвјеталих жеља чека моју, па да не буде више жеље. Иако је тешко што постоји безброј могућности: Коју остварити? За коју се одлучити? Зашто иједну пропустити? И која је наша? Или је наша свака, а једна ће се издвојити и потиснути све остале.“ (Тишине)
„Ријеч је барут, зачас плане. Незадовољства увијек има, свакаквих, али никада не букну сама од себе. Ријеч их упали.” (Тврђава)
„Живот је избор, а не судбина, јер обичан човјек живи како мора, а прави човјек живи како хоће; живот на који биједно и без отпора пристаје је биједно таворење, а изабрани живот је слобода. Човјек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем.“ (Круг)
„Причати о учињеном добру значи испрљати га.“ (Острво)
Аутор: Мина Стаменковић
Извор: dnevno.rs