Kako vi najbolje radite? Kako postižete najbolje rezultate? Ja kad sam pod stresom!
Prosto obožavam taj stalni, prijatni pritisak u stomaku. Mislim da to najviše od svega čini da budem produktivna i da se skoncentrišem.
Ne znam kako vi, ali ja nedeljom uveče počnem da osećam ono divno peckanje oko želuca. Sutradan počinje nova radna nedelja! Kad pomislim na prolazak pored direktorove kancelarije, preseče me nešto ispod grudi i to mi je baš, onako, super!
Volim kad se direktor izdere na mene čim me ugleda. Uopšte nije važno zašto, ja to dranje čekam i radujem mu se. Ne želim da budem poltron i da se zahvaljujem, ali to je ono što osećam – zahvalnost! Neko troši svoje vreme da bih ja bila bolja. Što grublje sa mnom – rezultati su vidljiviji!
Moram da vam ispričam kako je bilo kad me je jednom direktor izgrdio! Mnogo mi je to pomoglo. Te grdnje se dešavaju često, hvala Bogu, nekad su manje, nekad veće, ali ovu baš pamtim.
Došao je u zbornicu, sedi nas desetak, pričamo, smejemo se. Kad je on ušao, svi smo odmah prešli u ono divno stanje grča. Ućutali smo, seli na svoja mesta, počeli da prevrćemo vežbanke i razne papire (obratite pažnju – još nije progovorio, a mi smo već postali bolji!).
„Emina!“ – prodrao se. „Ustani! Na šta liče tvoje pripreme za čas?? Koliko puta sam rekao kako to treba da izgleda? KOLIKO PUTA??? Da li ja pričam zidovima??? Pričam li kineski??? Treba li da ti crtam??? A? Slušam!“
Mahao je papirima koje sam mu dan ranije odnela. Zacrveneo se od besa. Kakav inspirišući momenat! Shvatila sam odmah da on to radi za moje dobro i dobila motivaciju da radim više i bolje.
„Kako izgleda uvod, kako opis časa, kako ciljevi? Da čujem!“ – spustio je glavu jer od besa nije mogao da me gleda i nervozno tupkao nogom. Usta su mu bila stegnuta.
Koleginica Svetlana je krenula nešto da kaže, ali direktor ju je prostrelio pogledom. „Jesi ti Emina? JESI TI EMINA????“ Ćutala je. „Nisi, je l’ tako? Onda umukni dok te ne pitam!“
Naravno! Ako pita mene – ja odgovaram! Sve moje kolege gledaju u mene i ćute. Čekaju šta ću ja reći! Pomislila sam, „Emina, ovo je tvoj dan!“
„Ja sam mislila da…“
„Da si nešto mislila, ne bih ja sad bio ovde! Sramota!“ – rekao je sebi u bradu. „Danas ti je poslednja šansa da ovo popraviš! Čekam te do tri. Ni minut više. Ako opet ne bude dobro, pakuj prnje. Ima mnogo ljudi koji bi seli u tu tvoju stolicu i radili kako treba!“
Besno je tresnuo vratima.
Znate li kako sam odmah počela da radim bolje? Moji časovi, pa to je postala čista poezija! Bajka! I to samo zahvaljujući mom direktoru! Da mi je nekad dao neke blage sugestije, da je sa mnom razgovarao mirno, da mi je lepim rečima skrenuo pažnju gde grešim, ništa od svega ne bi bilo. Pa, ko je još napredovao u takvom okruženju? Evo reći ću ja – NIKO! Sem toga, budimo iskreni, kad se neko na vas dere, vi ga svakako čujete bolje. Ako nešto tunjavo onako mrmlja, trepće, ustručava se, na kraju vam ništa ne bude jasno!
Zašto vam ja ovo sve pričam, pitate se vi. Pa, zato što moji učenici ovo ne shvataju. Oni se bune, ne prija im kad neko na njih viče, kad su pod stresom. Vole nastavnike koji sa njima razgovaraju. Koji im daju šansu više. Koji od časova prave spektakl, a od učionice igraonicu. Šio mi ga Đura! Samo što ja ne znam kako da im objasnim da je ovo što ja radim za njihovo dobro! Da će samo tako uspeti u životu. Da poniženja, stres, pretnje i uteran strah prave najbolje ljude. Ljude pune sigurnosti u sebe, spremne da svaki put daju sve više i više, ljude koji umeju da se zauzmu i za sebe i za druge, koji imaju, da tako kažem, kičmu! Da, to je prava reč! Moji učenici će, „kad odrastu i razmisle“, shvatiti da su zbog toga što u školu ulaze spremni da se neko izdere na njih – od tetkice do direktora, da ih ponizi, da im zapreti, postali bolji ljudi!
Unapred se tome radujem. Strpljiva sam ja, sačekaću! Jer, kakva bi to škola bila u kojoj su deca vesela? U kojoj se smeju? U koju vole da idu?? Pa ni ja nisam volela školu i eto – šta mi danas fali? Ništa!