Pisanje sastava nije uvek jednostavan zadatak. Ipak, važno je da deca ulože trud i to urade samostalno. Sasvim je u redu da im pre nego što počnu sa pisanjem date da pročitaju neke sastave na temu sličnu onoj o kojoj treba da pišu, ali nikako nije u redu da sastav sa interneta prepišu niti da vi pišete za njih.
Mi vam dajemo dva primera sastava na temu Moj kućni ljubimac, kako bi đaci videli kako sastav treba da izgleda.
Moj kućni ljubimac
Jednog dana tata je kući doneo crno mače. Mama se protivila, a brat i ja smo bili presrećni.
Zajedno sa tatom smo mače istog dana odveli kod veterinara. Tata mu je rekao da će mače živeti sa nama u kući i zamolio ga da nam objasni sve šta je potrebno. Svratili smo u prodavnicu i kupili korpu za mače, hranu i neke loptice. Brat i ja smo strepeli misleći da ga mama neće prihvatiti i da će ga pokloniti nekome. Nismo ni slutili koliko smo pogrešili.
Mama nas je radosno dočekala i predložila da se mačak zove Micko. Tog dana je Micko zvanično postao član porodice Pavlović.
Mačak Micko je neobično lep. Njegova crna dlaka se presijava na svetlosti. Zelene oči mu svetle u mraku. On je jedan lep i umiljat mačak. Rado se igram sa njim. Obožavam da ga gledam dok juri lopticu i svojim malim šapama pokušava da je dohvati.
Micko uvek oseti kad sam tužna. Tada mi se sklupča u krilo i počne da prede. Ume da se propne na zadnje šape i da me prednjim šapama mazi po obrazu. Uvek me oraspoloži.
Mama kaže da mačke skupljaju negativnu energiju. Verujem da je tako. Micko se najpre potrudi mene da oraspoloži, a onda skoči i stane pored peći. Protegne se a zatim se zatrese celim telom. Kao da želi sa sebe da otrese moju tugu koja je prešla na njega.
Jednom se desilo da je zakačio vazu i razbio je. Očekivao je da budemo ljuti. Sklupčao se ispod stolice i virio. Nije izlazio skoro ceo dan. Bilo mi ga je mnogo žao. Uzela sam ga, mazila i dugo mu pričala. Objašnjavala sam mu da nismo ljuti i da se to svakome moglo desiti. Gledao je u mene kao da me razume. Možda me je i razumeo, jer od tog dana nikad više ništa nije razbio.
Svima bih poželela da imaju kućnog ljubimca kao što je moj Micko. Onda bi shvatili da uvek imaju društvo za igru.
*****************************************************************
Pas moj verni prijatelj
Imam dosta drugara i volim da se družim. Sa njima se igram, delim tajne i putujemo zajedno do škole i nazad. Ipak moj najverniji prijatelj je moj pas Džoni.
Kupili su mi ga kada sam bio mali i od tog dana smo nerazdvojni. Džoni je pekinezer. Ima braon dlaku, a uši su mu kombinacija crne i braon boje. Svi kažu da su pekinezeri prgavi i uvek ljuti. Želim da vas razuverim. To uopšte nije tačno. Moj Džoni možda na prvi pogled tako izgleda, ali on je umiljat, mali pas. Živi sa nama u stanu i svi vodimo računa o njemu.
Kupili su mi ga roditelji kada je bio sasvim mali. Tata i ja smo ga vodili kod veterinara i nabavili sve što mu je potrebno. Džoni zna kada je vreme za šetnju i čeka ispred vrata. Naše zajedničke šetnje su nešto najlepše za mene.
Kada sam tužan Džoni oseća moju tugu. Sklupča se kod mojih nogu i umiljava se. Nekada se zaigramo loptom pa mama mora da nas opominje da budemo tihi.
Prošle zime kada sam ležao boginje, Džoni je sve vreme bio uz mene. Ležao je na prostirci pored mog kreveta. Ponekad bi pružio prednje šape kako bi provirio da me vidi. Nekada je tužno cvileo a nekada se oglašavao lavežom. Obavezno je mahao repićem kao da me pozdravlja. Mislim da je tim pokretima hteo da mi poruči da ozdravim što pre. Kada sam se osećao malo bolje, Džoni je razdragano skakutao pored mog kreveta.
Sve vreme dok sam bio bolestan, niko od drugara nije dolazio da me obiđe. Znam da je među njima bilo i onih koji su preležali boginje još u vrtiću. Ne ljutim se na njih, ali sam tada bio veoma tužan.
Možda su mi boginje pomogle da shvatim da je pas zaista veran prijatelj. Siguran sam da je Džoni moj najverniji prijatelj, baš kao i ja njegov.