Мноштво је чланака о постављању граница у васпитању деце. Често се питам одакле таква поплава савета, а онда се сетим, из сопственог искуства, како је било лако замислити границу, повући црту, али се сетим и тога колико су ивице те линије биле порозне и тешко одрживе. Јер… дете има потребу да линију гура. То му је у природи. А родитељ мора да је сачува због вишег интереса свог детета, каже теорија, али тај родитељ је некада уморан, некада се препушта инерцији, некада једноставно нема живаца, некада се сажали над патњом свог детета… разлози су безбројни.
Зашто ово причам? Зато што знам да је постављање и одржање граница за родитеља често теже него за дете. Захтева самодисциплину. И искључивање емоција. Оних емоција које омекшавају и терају да се попусти. Јер је дете неутешно и ускраћено. На том испиту сам се честито испадала, понављала градиво, па опет испочетка.
Кад год размишљам на ову тему, сетим се неких прича мог старог професора који је своје часове хемије често знао прекинути, па испричати нешто од чега се постаје човек. Тако је он то говорио. Био је он изузетан предавач, господин од формата, духовит. Знао је да причу осмисли, води је лагано до веште поенте која се није садржала у тумачењу, већ у тишини за варење и разумевање.
Једном нам је говорио о томе како је кашњење недопустиво. Оно вређа достојанство особе која нас чека. Његова деца су то научила на врло интересантан начин. Били су у сезонској куповини гардеробе у Београду. Довезао их је и паркирао се у центру. Он лично није волео да цуња од продавнице до продавнице, седеће у некој кафаници, али је тражио од деце и супруге да одреде колико им времена треба. На њихову рачуницу галантно је додао још један сат и напоменуо да тада, баш тада, ни минут касније, креће за Шабац. Наравно да су закаснили. Професор је заиста у одређено време сео у празан ауто и вратио се кући. Остатак породице се довезао аутобусом.
Када сам чула ову причу, била сам запрепашћена. Мислила сам да је суров, уображен, грозан. Кроз главу су ми пролазиле слике његове деце како стижу на паркинг, очајно се окрећу, уморни су, вуку кесе, пребирају новац за бус. Жалила сам их.
Када сам постала родитељ, прича је добила другу страну. Замишљала сам само њега како се вози натраг сам. Да ли се плаши, гризе ли га савест, да ли жели да се врати, колико му је било дуго чекање да сви стигну… ипак, није одустао.
Циљ понекад захтева жртву. И понос.
Друга његова прича ме научила уредности. Говорио је о случајном сусрету са једном пријатељицом, великом дамом од стила. Разговор се мало одужио и она га је позвала кући на кафу. Све његове илузије су се срушиле чим је прешао праг. Кућа је била у хаосу, прљава и запуштена. Свуда је висила одбачена гардероба, чешљеви, размонтирана шминка. Са огромним презиром, готово са гађењем, професор је рекао: „Драга моја децо, она је за мене тада престала да постоји. И као жена, и као дама, и као пријатељ. Она је лажов.“
Била сам тада средњошколка. Мајка је водила са мном огорчене ратове око распремања куће и собе. Није вредело ништа. Све до ове приче. Никада више нисам изашла из куће прескачући преко лома. Кад год бих у женском бесу, у последњем тренутку фикнула са себе сукњу, пресвукла се, а онда зграбила другу мајицу, па бацила и њу, преко гомиле ме је гледало згађено лице мог професора. Док сам се у трку шминкала истовремено претурајући по полицама са накитом, знала сам да се све споља мора слагати са оним што имам у себи, ако не желим бити само глумац који носи туђи костим.
Циљ понекад захтева искреност. И храброст да се осећања покажу, да се ствари назову својим правим именом. Циљ захтева окренуто огледало и бачену удицу на право место, без компромиса, еуфемизма и патетике.
Границе су само средство до циља. За децу су границе повучене линије које не разумеју. Или их тумаче као родитељски каприц. Морају осетити шта их чека на крају.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца