Мој унук има непуне две године и магичну способност да ме на пар сати ослободи свих брига. Време не постоји, само осмех и покрет. Као у неком светлуцавом мехуру, свет је ту, креће се, жури, галами, али под том капом не постоји ништа важније од нас двоје.
Држи ме за прст малом руком, корача, нешто показује. Размишљам како ће брзо порасти, за коју годину ће све бити другачије. Постаће човек. Шта ће нестати?
Он сада прилази свима са поверењем. Маше пролазницима. Одрастао ће почети да сумња. Почеће да мотри и процењује. Плашиће се да учини први корак. Знаће за злобу и подсмех.
Уз музику из кафића он сада почиње да игра. Очи му се рашире, ведро траже подршку, тело прати ритам, ужива и окреће се. Одрастао ће процењивати прилику и чувати достојанство. Неће дозволити свакој ноти да га понесе. Тражиће место и време. Чуваће унутрашње дугме у свету који му не дозвољава да се препусти.
Мој унук пред ширином трга остаје без даха од среће. Залеће се у брисан простор, забацује главу и шири руке. Не гледа око себе, не осврће се около. Ужива у брзини и ветру који му гужва косу. Кад му се корак продужи, ноге ће га спутати јер оне знају за препреке које су оштре и болне. Рамена ће му се савити. Сваки простор ће прво пипати. Вртоглавица и страх од пада му неће дозволити да гледа високо јер ће га научити да буде опрезан. Слобода коју сада има ће постати идеал коме ће тежити, а осетиће је само некад, ретко и недовољно да га понесе. Можда ће му дубина неког видика напунити плућа и он ће помислити како је све лако и достижно, само треба кренути, потрчати, али ће повратак у кварт све учинити уским. Уместо ветра на лицу мораће да усвоји дисциплину и вољу. Од тога ноге постају тешке, а чело ровито.
Он сада жели да ради само оно што га чини срећним. За остало се оштро буни. Плаче, вуче ме за руку са негодовањем. Сугестије не слуша, није га брига, јер су оне у сукобу са идејом коју има и коју брани по сваку цену. Одрастао ће научити да узмиче. Свет ће му испоручити обавезе. Он ће поверовати како га срећа чека када све послове заврши. Биће одговоран. Одрећи ће се неких момената. Сачекаће. Али све ће тако брзо пролазити, дани ће се скратити и никада неће бити довољно времена. Ако се побуни, ако се узјогуни, рећи ће му да је себичан.
Када отрчи до замишљене тачке, мој унук се враћа и лети у загрљај. Наслања главу уз моју и чека пољубац, а онда поново одлази. Срећан је у оба правца. Хоће ли, када одрасте, имати могућност да се отисне и гнездо да се врати? Слободу и топлину? Можда ће у страху носити све са собом? Или неће смети да крене?
На игралишту он успева да заузме једну шипку која шкрипи. Гура се и отима, а затим победоносно цима свој улов. Поносан је. Погледом тражи похвалу. Када му се леђа рашире и руке ојачају, освајаће ново, стално ново, јер ће свака нова степеница брзо постати тесна. Мучиће се у духу и телу да стигне још даље. Биће уморан. У самоћи ће рећи: докле више, али већ ујутру: само још ово.
Док стојимо поред фонтане, мој унук поскочи сваки пут када млаз воде крене увис. Радосно цичи од ситних капљица које му прскају лице. Али, када се вода умири, зачуђен је. Пауза траје предуго. Подиже ручицу да је покрене. Млаз се појави. Гледа ме одушевљено, а затим ћути док се водени прутићи укрштају. Чека да се смире и подиже ручицу поново, подиже је сада високо и одлучно. Постаје господар фонтане, њеног праска и смираја. Он верује да је све у његовим рукама као што ће у то веровати и када одрасте. Помислиће да је само својом вољом зауздао живот, постао његов централни део. Неће моћи ни да замисли да неко други има прст на прекидачу. Неће се помирити са чињеницом како вода тече и без њега.
Мој унук има непуне две године. Жели да постане велики. Мисли да је то предност. А ја бих дала све да, бар на тренутак, осетим радост и слободу на његов начин. Да постанем господар фонтане без свести да ће њена светлост наставити да се укршта и без моје руке.