Моја деца данас нису добила ђачке књижице. Ево шта сам им рекла

Примећујем, последњих дана, да је део родитеља веома револтиран одлуком школа и наставника широм земље да не одрже наставничка већа и самим тим не закључе оцене својим ђацима. Многи родитељи то виде као борбу на рачун деце. Ја не мислим да је тако. Напротив, мислим да они својим поступком деци и родитељима држе важну лекцију о интегритету, самопоштовању и достојанству.

Један од бројних задатака родитеља је да код своје деце изграде исправан став према знању и оценама. Да их науче да оцена није мерило вредности детета као особе. Да би то постигли, важно је да у књижицу пуну петица не стављају ни новац ни било какве награде. Јер тиме шаљу баш ту погрешну поруку – вредиш онолико колико си петица донео. Да, јасно је да је намера родитеља да награде труд, али они оваквим поступцима заправо награђују ОЦЕНУ. И то је једина истина. Јер награда за труд би дошла онда када видите да је труд уложен, а не онда кад је он потврђен петицама у ђачкој књижици. А то је баш велика разлика.

Управо о томе са својом децом разговарам од почетка њиховог школовања. Никада нису добили ништа за своје петице. На крају сваког полугодишта одемо на колаче или направимо палачинке да прославимо завршетак још једног дела њиховог пута, али не да наградимо бројке.

А пошто сам им ја ту лекцију већ „испредавала“ онда наставници који се у борби за квалитетнији образовни систем одлуче за овакав корак, не раде ама баш ништа преко леђа моје деце. Они знају да нису ускраћени тиме што нису добили црно на бело своје оцене. Разумеју то.

И као што су, у годинама иза нас, од својих учитељица научили много важних лекција којих у уџбеницима нема, ова коју уче сада, за мене као родитеља је можда и најважнија.

Уче данас да се глава не сагиње пред сваким ко каже „ја сам ауторитет“.

Уче данас да мисле својом главом пре него што прихвате да раде све „зато што ја тако кажем“.

Уче данас од својих наставника да је борба за боље образовање обавеза свих нас.

Уче и да није истина оно што су им (можда) говорили, да се њихови наставници буне и штрајкују само за своје плате. И те како су ту и да се побуне против бесмислених прописа и одлука које наносе штету СВИМА, а највише деци.

Уче од својих наставника да се боре за оно што сматрају исправним и праведним.

Зато, пре него што изговорите да се правда ових дана истерује на штету деце, погледајте слику мало шире од књижице пуне петица. Јер није то оно најважније.

И да одговорим на питање из наслова. Нисам им рекла баш ништа. Јер нису ни питали. Чак нису ни приметили да им ђачке књижице нису подељене. Јер за њих, то стварно није најважније што понесу из школе кад се полугодиште заврши.