Једнога дана гледам свој стари албум са фотографијама. Остајем са тим цело поподне иако слика нема много, али свака има причу. Када ме нека од њих потпуно преплави, зовем ћерку, показујем, објашњавам, желећи да бар неку кап из те бујице поделим и оживим. Али не иде. Из мене тече млаз топлине и удара у зид равнодушности, подсмеха, интересовања за техничка питања.
Мала црно-бела сличица. Врњачка Бања ’71. Маша из Крагујевца и ја у шареним хаљиницама. Имамо по шест година. Маши је у руци дечји зембиљ, а ја држим белу торбицу са елегантном шналом. Насмејана сам и поносна. Смејем се и сад објашњавајући усхићено како сам целог тог дана од Маше отимала ту торбицу, убеђивала је лукаво да мени боље пристаје, а да се мој зембиљ више слаже са њеном хаљином. И на крају сам у томе успела. Бар за сликање.
Ћерка ме слуша у пролазу и пита зашто смо летовали у бањи, а не на мору. Покушавам да се оправдам, али она нестаје иза врата своје собе.
Стара црно-бела фотографија. Игало ’72. Лето пред полазак у школу. Мој први одлазак на море. Већ сам поцрнела. Седим на магарцу са црногорском капом. Смејем се и виде ми се широки, рецкави, тек никли зуби. Сећам се ишчекивања да плажом наиђе човек са магарцима и фотоапаратом. Теткиног ценкања. Неспавања целе ноћи јер не знам да ли ће слика бити сутра готова или је човек преварант. Жеље да се купам још неколико дана измешане са чежњом за кућом.
Моја ћерка запажа да је плажа јако прљава, магарци олињали, а ја премршава.
Тиват ’74. Сестра и ја на ниском зидићу поред мора. Између нас огромни пластични Паја Патак. Фотограф га је носио као реквизит за дечије слике и нама је то било неописиво лепо. Причам незаустављиво све што је претходило: дуг пут, мало спавамо, мало певамо, у тунелима тражимо да отац труби, стижемо предвече и ноћимо у колима јер смештаја нема, па одлазимо у Тиват. Ја не желим да се сликам јер ми сунце иде у очи, али добијам ћушку. Зато сам испала тако кисела. Растужим се затим јер више заједничких летовање неће бити. Филозофирам над чињеницом да тога, у том тренутку, нисмо свесни, да је живот непредвидив.
Ћерка ме куртоазно трпи јер сам тужна, али јој је очито досадно, била би свуда и радила било шта, осим овога што јој приређујем.
Кисељак ’77. Фотографија у боји. Нападно шарена хаљиница, како мода тог времена налаже. Дрвени брош, новчаник торбица око врата, каишчић у струку, шифоњер стас. На ногама су ми пластичне сандале, као јапанке, са великом белом радом. Грлим се са две девојке у мини хаљинама, такође прешареним, са мини вал фризурама. Изгледале би као диско иконе седамдесетих само да су мало тање. Овако је јасно како су се трудиле да из Бурде поскидају модне трендове и по шниту их сашију код локалне шнајдерке.
Ћерка каже: „О, боже, одакле ти се слажу ове сандале?! Све живо си ставила на себе!“
Објашњавам каква је мода тад била, како сам изгарала за том торбицом око врата, како су сандале биле хит, како сам, по повратку из бање, изгубила једну белу раду док смо, изазивајући једни друге, прелазили преко сеоског гробља, како смо после у звезданој ноћи тумачили губитак јежећи се од страха, причајући о вилама које јашу коње до јутра и уплићу им гриве.
Ћерка и даље гледа слику: „Па ти имаш икс ноге. Зашто ти нису рекли да станеш другачије?“
Ту ја пуцам јер она никако не може да разуме сву лепоту, чаробност и емотивну дубину мог детињства. Бесно одговарам да су моје фотографије јединствене јер хватају један тренутак прошлости, а не као њених триста са једне екскурзије, где се плазе и намештају, истурају ногу напред, пуће уста и гледају сањиво. Кад осетим да је вређам, касно је да престанем.
Она само сагиње главу и каже: „Имала сам и ја детињство.“
Мом злу није доста: „Које детињство?! Какво детињство?! Какво детињство сте имали, добро је да сте и такви испали!“
Она одлази, а ја кључам јер мислим да она и није имала тако фантастично детињство као ја. У ствари, мислим да га уопште није ни имала, јер се ја тог периода сећам као муке, рата, инфлације, понижења, преживљавања, страха.
А онда се сетим једног славског ручка када су деца препричавала своје догодовштине. Сетим се колико смо се смејали. Сетим се како сам била затечена јер ја све те згоде нисам ни приметила. Причали су, гласно се надовезујући, о јурцању по парку, о безграничној слободи у селу током три месеца бомбардовања, о знатижељи када су отварали умпрофор пакете са непознатим маркама паштета, о чоколади коју смо правили од млека у праху из тих пакета, о одвратном укусу исте те чоколаде када смо је направили од козјег млека у праху јер нисмо имали појма да је козје, о скакању по тезгама импровизоване пијаце када их је јурила полиција, неке стигла, па, уз обећање, пустила. Причали су како су за маскенбал украли стару, баснословно плаћену, свилену хаљину моје другарице јер је изгледала као из Династије, а тема маскенбала је била мода осамдесетих. Објашњавали су методе којима су крили и штитили своје дневнике и споменаре од родитеља. Сећали се својих првих компјутера, комодора, првих мобилних телефона. Било је то вече успомена. И изненађења. Једно време, једна породица и различите перспективе.
Ово сећање ме умири. Осетим грижу савести јер сам била себична, уљуљкана у свој неповредиви свет, за који свака генерација мисли да је посебан, непоновљив, бољи и лепши од свих других туђих светова, нарочито оних млађих. А истина је у томе да је детињство једини део живота када смо потпуно безбрижни, када се свет отвара пред „нашим засењеним очима“ и ми га пијемо у огромним слатким гутљајима. Заштићени смо, зато смо слободни. Прошлост не постоји, зато смо лаки. Свако јутро је ново обећање, зато смо лепи.
Све успомене чувамо дубоко. Оне заувек имају и боју, и мирис, и топлину. Имају причу чији конац повучеш и опараш низ година у једном потезу, а онда те стигне сета, па си поносан јер мислиш да је тај грумен једини драгоцен на целом свету, ведрији од других, дубљи од свих. А није. Само је твој.
Ауторка је професорка српског језика из Шапца
Напишите одговор