Jednoga dana gledam svoj stari album sa fotografijama. Ostajem sa tim celo popodne iako slika nema mnogo, ali svaka ima priču. Kada me neka od njih potpuno preplavi, zovem ćerku, pokazujem, objašnjavam, želeći da bar neku kap iz te bujice podelim i oživim. Ali ne ide. Iz mene teče mlaz topline i udara u zid ravnodušnosti, podsmeha, interesovanja za tehnička pitanja.
Mala crno-bela sličica. Vrnjačka Banja ’71. Maša iz Kragujevca i ja u šarenim haljinicama. Imamo po šest godina. Maši je u ruci dečji zembilj, a ja držim belu torbicu sa elegantnom šnalom. Nasmejana sam i ponosna. Smejem se i sad objašnjavajući ushićeno kako sam celog tog dana od Maše otimala tu torbicu, ubeđivala je lukavo da meni bolje pristaje, a da se moj zembilj više slaže sa njenom haljinom. I na kraju sam u tome uspela. Bar za slikanje.
Ćerka me sluša u prolazu i pita zašto smo letovali u banji, a ne na moru. Pokušavam da se opravdam, ali ona nestaje iza vrata svoje sobe.
Stara crno-bela fotografija. Igalo ’72. Leto pred polazak u školu. Moj prvi odlazak na more. Već sam pocrnela. Sedim na magarcu sa crnogorskom kapom. Smejem se i vide mi se široki, reckavi, tek nikli zubi. Sećam se iščekivanja da plažom naiđe čovek sa magarcima i fotoaparatom. Tetkinog cenkanja. Nespavanja cele noći jer ne znam da li će slika biti sutra gotova ili je čovek prevarant. Želje da se kupam još nekoliko dana izmešane sa čežnjom za kućom.
Moja ćerka zapaža da je plaža jako prljava, magarci olinjali, a ja premršava.
Tivat ’74. Sestra i ja na niskom zidiću pored mora. Između nas ogromni plastični Paja Patak. Fotograf ga je nosio kao rekvizit za dečije slike i nama je to bilo neopisivo lepo. Pričam nezaustavljivo sve što je prethodilo: dug put, malo spavamo, malo pevamo, u tunelima tražimo da otac trubi, stižemo predveče i noćimo u kolima jer smeštaja nema, pa odlazimo u Tivat. Ja ne želim da se slikam jer mi sunce ide u oči, ali dobijam ćušku. Zato sam ispala tako kisela. Rastužim se zatim jer više zajedničkih letovanje neće biti. Filozofiram nad činjenicom da toga, u tom trenutku, nismo svesni, da je život nepredvidiv.
Ćerka me kurtoazno trpi jer sam tužna, ali joj je očito dosadno, bila bi svuda i radila bilo šta, osim ovoga što joj priređujem.
Kiseljak ’77. Fotografija u boji. Napadno šarena haljinica, kako moda tog vremena nalaže. Drveni broš, novčanik torbica oko vrata, kaiščić u struku, šifonjer stas. Na nogama su mi plastične sandale, kao japanke, sa velikom belom radom. Grlim se sa dve devojke u mini haljinama, takođe prešarenim, sa mini val frizurama. Izgledale bi kao disko ikone sedamdesetih samo da su malo tanje. Ovako je jasno kako su se trudile da iz Burde poskidaju modne trendove i po šnitu ih sašiju kod lokalne šnajderke.
Ćerka kaže: „O, bože, odakle ti se slažu ove sandale?! Sve živo si stavila na sebe!“
Objašnjavam kakva je moda tad bila, kako sam izgarala za tom torbicom oko vrata, kako su sandale bile hit, kako sam, po povratku iz banje, izgubila jednu belu radu dok smo, izazivajući jedni druge, prelazili preko seoskog groblja, kako smo posle u zvezdanoj noći tumačili gubitak ježeći se od straha, pričajući o vilama koje jašu konje do jutra i upliću im grive.
Ćerka i dalje gleda sliku: „Pa ti imaš iks noge. Zašto ti nisu rekli da staneš drugačije?“
Tu ja pucam jer ona nikako ne može da razume svu lepotu, čarobnost i emotivnu dubinu mog detinjstva. Besno odgovaram da su moje fotografije jedinstvene jer hvataju jedan trenutak prošlosti, a ne kao njenih trista sa jedne ekskurzije, gde se plaze i nameštaju, isturaju nogu napred, puće usta i gledaju sanjivo. Kad osetim da je vređam, kasno je da prestanem.
Ona samo saginje glavu i kaže: „Imala sam i ja detinjstvo.“
Mom zlu nije dosta: „Koje detinjstvo?! Kakvo detinjstvo?! Kakvo detinjstvo ste imali, dobro je da ste i takvi ispali!“
Ona odlazi, a ja ključam jer mislim da ona i nije imala tako fantastično detinjstvo kao ja. U stvari, mislim da ga uopšte nije ni imala, jer se ja tog perioda sećam kao muke, rata, inflacije, poniženja, preživljavanja, straha.
A onda se setim jednog slavskog ručka kada su deca prepričavala svoje dogodovštine. Setim se koliko smo se smejali. Setim se kako sam bila zatečena jer ja sve te zgode nisam ni primetila. Pričali su, glasno se nadovezujući, o jurcanju po parku, o bezgraničnoj slobodi u selu tokom tri meseca bombardovanja, o znatiželji kada su otvarali umprofor pakete sa nepoznatim markama pašteta, o čokoladi koju smo pravili od mleka u prahu iz tih paketa, o odvratnom ukusu iste te čokolade kada smo je napravili od kozjeg mleka u prahu jer nismo imali pojma da je kozje, o skakanju po tezgama improvizovane pijace kada ih je jurila policija, neke stigla, pa, uz obećanje, pustila. Pričali su kako su za maskenbal ukrali staru, basnoslovno plaćenu, svilenu haljinu moje drugarice jer je izgledala kao iz Dinastije, a tema maskenbala je bila moda osamdesetih. Objašnjavali su metode kojima su krili i štitili svoje dnevnike i spomenare od roditelja. Sećali se svojih prvih kompjutera, komodora, prvih mobilnih telefona. Bilo je to veče uspomena. I iznenađenja. Jedno vreme, jedna porodica i različite perspektive.
Ovo sećanje me umiri. Osetim grižu savesti jer sam bila sebična, uljuljkana u svoj nepovredivi svet, za koji svaka generacija misli da je poseban, neponovljiv, bolji i lepši od svih drugih tuđih svetova, naročito onih mlađih. A istina je u tome da je detinjstvo jedini deo života kada smo potpuno bezbrižni, kada se svet otvara pred „našim zasenjenim očima“ i mi ga pijemo u ogromnim slatkim gutljajima. Zaštićeni smo, zato smo slobodni. Prošlost ne postoji, zato smo laki. Svako jutro je novo obećanje, zato smo lepi.
Sve uspomene čuvamo duboko. One zauvek imaju i boju, i miris, i toplinu. Imaju priču čiji konac povučeš i oparaš niz godina u jednom potezu, a onda te stigne seta, pa si ponosan jer misliš da je taj grumen jedini dragocen na celom svetu, vedriji od drugih, dublji od svih. A nije. Samo je tvoj.
Autorka je profesorka srpskog jezika iz Šapca