Погријешим нешто сваки дан, моја Лоло.
Некад не знам да ли сам одрасла ја или си одраслија ти.
Јако често не умијем да у секунди одреагујем онако како бих можда требала, како књиге кажу, како кликабилни наслови тврде да је најбоље.
Уморна сам. Уморе ме други, није до тебе.
Уморим сама себе. А требала бих себе чувати за тебе.
Јер моја обавеза је да будем добро не само због себе, него и за тебе.
Моја Лоло, можда те је могла и боља матер запасти.
Можда би понекад боље разумјела твоја кмежења која ме из патика изују. Розих.
Можда би имала више стрпљења за твој инат за који ни не знаш да се зове инат.
Можда би те лакше научила да се зуби бар два пута дневно морају опрати.
Или ти од карфиола и брокуле Пепу Прасе правила па би ти то појела.
Ј….а, Лоло, ја не знам боље.
Лажем, учим да будем боља. Али као што ћеш и ти, и ја неке лекције прескочим јер се нешто друго учини важнијим.
Јер ја, одрасла особа, мислим понекад како сам баш много паметнија од тебе и мораш ме слушати.
А заборавим колико смо исте.
И мени се плаче кад сам уморна и гладна.
Ни ја не желим да поздравим баш све људе, а камоли загрлим.
И ја бих некад за ручак колаче.
Понекад ме нервира моја најбоља другарица, кику бих јој почупала.
Понекад ни не знам да ми се спава па се правим паметна како нисам нервозна.
И ја се инатим. И дан данас.
Али има, моја Лоло, нешто што ја радим најбоље на свијету: Волим те.
24/7 и још измислим још минут, јер вријеме не постоји.
Твоји уздаси су, моји аларми.
Твоји осмјеси, моја награда.
Твоје дисање, моје постојање.
И бићемо, заједно, много боље.
Али не морамо баш сваки дан.