Dok su mala, deca žude za pažnjom roditelja. Nikad im nije dovoljno, traže uvek još, da pokažu kako nešto umeju i znaju, da ispričaju šta su videli, da zadrže mamin pogled na sebi koji trenutak duže. U tim godinama, teško je zamisliti da ikad može doći trenutak kada će se oni zatvoriti u svoju sobu, prevrtati očima na svako naše pitanje i izbegavati da nam se otvore i ispričaju ako ih nešto muči. Zato tu njihovu želju za pažnjom uzimamo pomalo zdravo za gotovo. I nema tu ničeg neprirodnog. Gotovo je nemoguće, pa i nezdravo pružiti detetu punu pažnju uvek kada to poželi i zatraži.
Ali, kada dođu dani da nam je zaista važno da se uz nas osećaju sigurno i opušteno, da nam pričaju o stvarima koje ih možda tište, tad treba biti vrlo mudar.
Dok sam odrastala, moja mama imala je jedan poseban trik da me nagovori da joj se otvorim i podelim s njom svoje probleme. Gotovo kao da je imala šesto čulo koje se uvek uključivalo kada se nešto bitno dešavalo u mom životu.
Ali, ona mi nikad nije postavljala pitanja. Umesto toga, uradila bi nešto drugo.
Svaki put kad bi osetila da je potrebno da sa mnom razgovara, ona bi neki svoj posao donela u moju sobu, sala kraj mene i radila. Sećam se jedne situacije kada sam prolazila kroz veoma tešku fazu s mojom najboljom drugaricom. Sedela sam i pregledala svoju kolekciju stikera, a mama je sa svojom korpom veša i daskom za peglanje došla u moju sobu i počela da pegla. Bez reči.
Malo po malo, krenuo je razgovor. U nekom trenutku, došli smo i do škole, a onda i do mog problema s drugaricom. Baš na pola moje priče, peglanje se završilo. I ono što je tad uradila, neću zaboraviti nikad. Jednu od gomila opeglanog veša je prosto rasturila i počela da pegla ponovo. Ispočetka. A razgovor se nastavio. Nikada u svom životu nisam osetila veću bliskost s njom nego tada. Nikada se nisam osetila više viđenom i važnom.
Oduvek sam bila zahvalna na tome što sam sve što se dešava u mom životu mogla s njom da delim bez straha od isleđivanja ili osude. Jednostavno bismo bile u istoj prostoriji, radeći svaka svoj posao, a razgovor bi dolazio prirodno i lako.
Sada, s mojih dvoje dece razgovaram u vožnji, šetnji ili dok kuvam. Pre nekoliko dana, kada sam osetila da je moja osmogodišnja ćerka ćutljiva, isprintala sam jesenje bojanke, sela pored nje i počela da bojim. Pošto sam bila tu, otvorena, smirena, dostupna za razgovor, ona je počela da priča, a da je nisam ništa pitala.
Jer deca, vrlo često, zatvore sva vrata za komunikaciju ako osete da ih propitujete. A ovaj jednostavan trik, kada radite nešto tu pokraj njih, funkcioniše fantastično, ostavljajući deci prostor i priliku da se otvore onda kada oni to požele.
Izvor: Zelena učionica / Big life journal