Пуно пута сам чуо да сам размажен и безобразан, и то у трену док је моја мајка покушавала да ми помогне. Хиљаде пута сам чуо како јој кажу да на све то треба још и да ме истуче. Она то не ради. Знала ме онако мало па би после плакала и мени се извињавала.
Моја мама зна најбоље.
Она зна да ја нисам безобразан него су моја чула укрштена и посебно спојена. Имам некад осећај да их имам 105, а не пет. Мама ме штити, али не може ме увек заштитити. Сметају ми звукови и свашта још. Кад видим њену “тугост” на лицу која је појављује само када су око ње други људи, дође ми да им кажем: “Волите моју мајку! Ја нисам тај неки манипулатор! Ја не знам ни шта је то!”
Понекад ми смета сунце које дође у моју учионицу и то тачно за мој сто. Она онда покушава да га склони. Моја мама је већа од сунца. Моја мама је и храбра. Намерно ме некад поведе на неки догађај пун звукова и трпи моје понашање. Учи ме да прихватим то као други. И ту се појави нека жена да јој нешто прича. Она никад тим људима не заплаче, плаче у ауто после. Ја бих да сам она плакао пред њима! Тад би схватиле шта јој раде. Ти људи су безобразни!
Али нису сви такви. Скоро ме мама одвела на рођендан мога града. Било је милион људи и ми смо се гурали око торте. Ја сам пуно плакао. Други нису. Тада је мами пришла нека жена жуте косе и дала колач. После је дала још једна и то узела од свог детета да да мени. Ја нисам размажен. Дошао сам да видим рођенданску торту и то је све. Мама је била срећна због те две жене. Није било кашике, па сам и ту осетио љутњу. Мама ме хранила својим рукама.
Ја сам дете са 105 чула и тако ме гледајте. Мене боли нешто за шта ви и не знате да постоји. Помозите мени и мајци, као ове две жене у парку!
Ја сам навикао да људи гледају у мене.
Мама није.
Сваки пут кад то урадите и кад јој кажете да сам размажен и безобразан и лењ и да ме треба тући, велики нож јој у срце забодете! Она вам се насмеје. Лаже! Лаже! Лаже!
После седи у аутомобилу и плаче или дође кући и плаче иза затворених врата.
Онда она има 105 чула!
Све јој се ране отворе.
Уважите моју молбу!
Научите истину о мајци и мени.
Пише: Едина Хелдић Смаилагић