Не седим овде, читавих пет метара од своје деце, зато што сам сувише лења да устанем. Седим овде зато што их нисам довела у парк да би научиле како да манипулишу другима и натерају их да раде њихов посао. Довела сам их овде како би научиле да ствари раде саме.
Драги родитељи из парка:
молим вас не подижите моје ћерке на врх пењалице, нарочито након што сам им управо рекла да им нећу помагати у томе и охрабрила их да покушају саме.
Не седим овде, читавих пет метара од своје деце, зато што сам сувише лења да устанем. Седим овде зато што их нисам довела у парк да би научиле како да манипулишу другима и натерају их да раде њихов посао. Довела сам их овде како би научиле да ствари раде саме.
Нису овде како би биле на последњој пречки, већ да науче да се пењу. Ако то не успеју саме, преживеће разочарење. Штавише, имаће циљ и подстицај да тај циљ достигну.
У међувремену, нека користе степенице. Желим да им досаде сопствена ограничења и да покушају да их превазиђу сопственим трудом, без моје помоћи.
Мој посао није – а сигурно није ни ваш – да спречите моју децу да се осете фрустрираност, страх или непријатност. Кад бих то радила, одузела бих им прилику да науче да та осећања нису смак света, већ да могу бити превазиђена или искоришћена у њихову корист.
Ако се заглаве, није мој посао да их одмах спашавам. Тако бих им отела прилику да науче како да се смире, процене ситуацију и покушају да се искобељају саме.
Није мој посао да их чувам од падања. На тај начин бих им онемогућила да науче да је падање могуће али да је вредно ризика, и да могу после поново да устану.
Не желим да моје ћерке науче да не могу превазићи препреке без помоћи. Не желим да науче како се велике ствари могу постићи без напора. Не желим да науче да имају право на награду и заслуге без труда.
Јер – а ово ваш може изненадити – ништа од тога није истина. А ако им и за тренутак дозволим да помисле да јесте, нисам успела као мајка.
Желим да моје ћерке упознају усхићење услед превазилажења страха, и остварења успеха кроз напор.
Желим да верују у сопствене могућности и буду самоуверене и одлучне у својим напорима.
Желим да прихвате своја ограничења док не открију да их могу превазићи сопственом снагом.
Желим да буду способне да доносе сопствене одлуке, развијају сопствене вештине, преузимају сопствене ризике и излазе на крај са сопственим осећањима.
И желим да се се на пењалицу пењу без ичије помоћи, колико год добронамерна она била.
Зато што могу. Знам то. А ако им дам мало прилике, и оне ће то ускоро знати.
Тако да ћу вам бити захвална ако се повучете и пустите ме да овде радим свој посао, који се углавном састоји од одолевања истим оним нагонима којима ви удовољавате, уједања за језик сваки пут кад желим да викнем “ПАЗИТЕ” и свесне, тешке одлуке да се повучем усместо да притрчим.
Како буду расле, пречке ће само постајати све више, страшније и теже за попети. Не знам за вас, али ја бих радије да им помогнем да вештине стекну сада, кад грешка значи само чворугу или одрано колено које може излечити пољубац, када се и највише брдо може освојити уз бодрење песмицама, и док им оних пет метара између нас и даље делује као велика удаљеност.
Пише: Кејт Басворд Бејкер
Извор: Almeda patch
Превод: www.detinjarije.com