Na mene je na jednom roditeljskom sastanku ostavio veliki utisak razgovor dve majke dečaka od oko tri godine. Razgovaralo se o uključivanju dece u kućne poslove.
Mama A: “Ja od svog sina ne očekujem da počisti za sobom, pa još je mali, čistiće kad poraste.”
Mama B: “Da, ali tada neće hteti!”
Mama A: “Pa moraće!”
Mama B: “Nije suština da čisti jer mora, već zato što treba da ima razvijen osećaj odgovornosti prema svom okruženju i stvarima!”
Upravo je ovo suština Montesori pedagogije! Da dete radi nešto, jer ima unutrašnju potrebu za tim, jer ono zna da snosi odgovornost i posledice za svoja dela. Ne preuzimajte dečije obaveze na sebe! Nije svaka pomoć zaista korisna! Dete je u stanju da raspremi za sobom, da ukoliko prospe nešto uzme krpu i to obriše (naravno, krpa treba da bude dostupna detetu), da postavi ili raspremi sto, da kada uđe u kuću okači jaknu na mesto (naravno da čiviluk mora da bude na njegovoj visini i lako dostupan), vrati obuću na mesto. I došli smo opet do toga koliko je samostalnost bitna!
Pod samostalnošću ne podrazumevamo da dete može da radi sve što zamisli. Dete nije u stanju da postavi granice u onome što radi i zato će ići dokle mu vi dopustite. Roditelji su ti koji postavljaju granice, a detetu se omogućava sloboda i pravo izbora unutar tih granica. Deci je potrebna sloboda da bi se pravilno razvijala i samo u takvom okruženju ona mogu biti živahna, neposredna i radosna. Dozvolimo deci da sama donose odluke, jer na taj način od njih stvaramo jake i odgovorne ljude koji imaju svoj stav, koji se raduju životu i veruju u sebe!
“Granice moje slobode su tamo gde počinje sloboda drugih!” – Maria Montessori
Razvoj volje kod dece jedna je od krucijalnih osobina koja utiče na formiranje jake ličnosti i discipline deteta, jer funkcionisanje grupe zavisi od ponašanja pojedinca. Volja se razvija vežbanjem i radom. Često roditelji, opet iz neznanja, želje da slome volju deteta i nametnu svoju volju i misle da je to adekvatan način vaspitavanja deteta. Suština je opet u pružanju mogućnosti da dete kroz razne aktivnosti koje samo bira, razvije i neguje svoju pozitivnu volju. Sa druge strane, dete treba na nauči da kontroliše svoju volju. Na primer, u Montesori okruženju ne postoje dva ista materijala iz veoma prostog razloga. Dete treba da nauči da sačeka! Ukoliko neko drugo dete već koristi materijal, dete treba da se suzdrži od otimanja predmeta i da sačeka da ga dete koje ga koristi vrati prvo na mesto, to znači da je materijal slobodan, i da može da ga uzme.
I sami možete videti koliko je sve povezano u razvoju deteta. Od samostalnosti, samopouzdanja do razvoja volje, poslušnosti i jake ličnosti deteta.
Koje dete je po vama poslušno dete?
Da li ono koje je mirno, koje ispunjava komande roditelja bez sopstvenog mišljenja? Uglavnom je to dete pasivno i ne izražava svoje ideje i stavove i ne bori se da ostvari iste. Najčešće se u vaspitanju primenjuje metod nagrada – kazna. Pod ovakvim autoritetom, dete najčešće u periodu adolescencije želi da se oslobodi stega i po prvi put želi da se suprotstavi roditeljima. Tada nastaju ozbiljni problemi.
Ili možda poslušnost doživljavate ovako. Dete je aktivno, učestvuje u mnogim aktivnostima, omogućena mu je sloboda izbora i njegovo mišljenje se uvažava kao i bilo kom drugom ravnopravnom članu porodice. Dete se uči da snosi odgovornost i oseti posledicu svog ponašanja.
Poslušnost je nešto što ne možemo nametnuti (jer kada dete fizički poraste, suprotstaviće se, a posledice mogu biti veoma ozbiljne), već se razvija kao nagrada volje i uma. Zato je bitno prvo razviti volju (kroz razne aktivnosti), a poslušnost je nešto što će dete razviti postepeno kroz rad i u sredini koja mu pruža mogućnost za to.
Ako dete ne razvije snagu volje da vlada nad sobom putem poslušnosti roditeljskom autoritetu, kasnije neće imati snagu volje ni da posluša autoritet vlastitog razuma. U ovoj fazi roditelj ne treba da razvija poslušnost deteta manipulišući njegovim hirovima (nagrada – kazna), već razvojem njegove ličnosti kroz odupiranje njegovim hirovima.
Montesori pedagogija ističe da je poslušnost tajna na kojoj počiva ceo obrazovni proces. Poslušnost je shvaćena kao poslednja faza razvijanja volje kod deteta, nakon sposobnosti ovladavanja sopstvenim ponašanjem. Kroz slobodu izbora i aktivno samoostvarenje, na kraju, samo dete shvata značaj discipline u ostvarenju svojih ciljeva. U takvom sistemu nema otvorenog sukoba između generacija, jer se poslušnost bazira na odgovornosti, ljubavi i istinskom osećaju da je to ispravno uraditi, a ne iz moranja!
Piše: Nada Todorović, Montesori vrtić Dečija kuća/detinjarije.com