Na mene je na jednom roditeljskom sastanku ostavio veliki utisak razgovor dve majke dečaka od oko tri godine. Razgovaralo se o uključivanju dece u kućne poslove.
Mama A: “Ja od svog sina ne očekujem da počisti za sobom, pa još je mali, čistiće kad poraste.”
Mama B: “Da, ali tada neće hteti!”
Mama A: “Pa moraće!”
Mama B: “Nije suština da čisti jer mora, već zato što treba da ima razvijen osećaj odgovornosti prema svom okruženju i stvarima!”
Upravo je ovo suština Montesori pedagogije! Da dete radi nešto, jer ima unutrašnju potrebu za tim, jer ono zna da snosi odgovornost i posledice za svoja dela. Ne preuzimajte dečije obaveze na sebe! Nije svaka pomoć zaista korisna! Dete je u stanju da raspremi za sobom, da ukoliko prospe nešto uzme krpu i to obriše (naravno, krpa treba da bude dostupna detetu), da postavi ili raspremi sto, da kada uđe u kuću okači jaknu na mesto (naravno da čiviluk mora da bude na njegovoj visini i lako dostupan), vrati obuću na mesto. I došli smo opet do toga koliko je samostalnost bitna!
Pod samostalnošću ne podrazumevamo da dete može da radi sve što zamisli. Dete nije u stanju da postavi granice u onome što radi i zato će ići dokle mu vi dopustite. Roditelji su ti koji postavljaju granice, a detetu se omogućava sloboda i pravo izbora unutar tih granica. Deci je potrebna sloboda da bi se pravilno razvijala i samo u takvom okruženju ona mogu biti živahna, neposredna i radosna. Dozvolimo deci da sama donose odluke, jer na taj način od njih stvaramo jake i odgovorne ljude koji imaju svoj stav, koji se raduju životu i veruju u sebe! (više…)