Одједном бити задовољан родитељ постало нешто ненормално, а слуђен и очајан родитељ – нешто нормално, па чак и пожељно

12 децембра, 2021

Зашто је данас сваки други текст о родитељству исповест маме која последњим атомима снаге покушава да се избори са својим трогодишњаком а не заврши на психијатрији?


Како смо дошли до тога да у време када родитељи имају мање деце и више помоћи стучњака, технологије и институција него икада раније, родитељство постане изазов раван успону на Монт Еверест у штиклама?

И јесмо ли сведоци тога да модерне теорије стручњака о правилном подизању деце које добро звуче на папиру, у пракси претварају родитељство у пакао у коме се физички и психички исцрпљен родитељ крчка у казану сопствене гриже савести, бринући се о томе хоће какве ће последице оставити његови поступци на понашање, личност и осећања његовог детета?

Као неко већ скоро две деценије прати тему родитељства у медијима и на друштвеним мрежама, примећујем да се данас све мање благонаклоно гледа на оне који конце родитељства успевају да држе у својим рукама. Ако вас ваша деца не бацају бар неколико пута дневно на ивицу нервног слома, то мора да значи да нешто дебело фолирате. Да, ви сте један од оних „савршених родитеља“ који постоје само да би осталима одузели и оно мало родитељског самопоуздања које им је остало.

Као и увек, идемо из крајности у крајност, па је одједном бити задовољан родитељ постало нешто ненормално, а слуђен и очајан родитељ – нешто нормално, па чак и пожељно, јер шаље поруку да сте посвећени и да довољно волите своје дете.

Руку на срце, имам пуно разумевање за све оне родитеље који се осећају као да су зрели за хоспитализацију и потпуно им верујем да се тако осећају. Ако смо дошли до тога да се данас у јавности, од стране особа које нам престављају као стручњаке, може чути то да ће ваша беба једног дана добити рак зато што сте јој дозволили да плаче, ви као просечан родитељ заиста и немате много шансе да останете нормални (пардон, савршени). Природан страх и трема од нове животне улоге и бриге о једном малом беспомоћном бићу, уз свесрдну помоћ „струке“ неминовно прерастају у анксиозност и стални осећај кривице.

Наравно да у ставовима стручњака за дечји развој и дечију психологију има много тога тачног, иако има и пуно тога непровереног. Међутим, занемарује се питање, све и да постоје (а не постоје!) неки проверени и научно доказани тачни рецепти за правилно подизање деце, могу ли се сва та сазнања применити у свакодневици просечног родитеља и на који начин ће их он разумети и интерпетирати? Оно што се јако често дешава, јесте да родитељ, нафилован силним информацијама и теоријама, постаје потпуно збуњен и паралисан. Он одустаје од оних начина који су му познати и блиски, јер се боји да су штетни, а нове не успева да примени у свакодневној јурњави породичног живота у коме највећи део дана мора да функционише на аутопилоту. Опседнут бригом да не истраумира своје дете, заборавља на чињеницу да је дете само један члан породичне заједнице која мора да добро да функционише да би сви, па и то дете могли да буду срећни. Жртвује своје здравље, сан, живце из сасвим погрешних разлога – да би испунио хир детета, да би смирио своју преоптерећену савест, да неко од родитеља из парка не би помислио како он не воли довољно своје дете јер му није купио сладолед кад се бацило на под у бесу.

Добро је отворено причати о изазовима и пробемима родитељства. Али треба бити свестан и тога да начин на који се у јавности говори о тој теми утиче на слику родитељства која се формира у главама људи – како оних који су већ родитељи, тако и оних који треба да одлуче да ли да то постану. Важно је да ли искушења родитељства само констатујемо и оправдавамо или их видимо као проблеме који се могу решити. Не сме се нормализовати идеја да је родитељство пакао из кога ретки извуку живу главу, и да се са тим треба помирити. Није нормално опседати се бригом како ће свака ваша одлука дугорочно утицати на физичко и психичко здравље вашег детета. Није нормално страховати од његове реакције, конфликта, од наметања родитељског ауторитета. Није нормално ни стрепети од туђег мишљења о вашем родитељству.

Само ако почнете на тај начин да гледате на ситуацију, видећете светло на крају тунела и осетити мотивацију да нешто промените. Бити задовољан родитељ који успева да држи конце у својим рукама не значи бити неки фејк „савршен“ родитељ. Нити значи да не волите довољно своју децу ако немате подочњаке до колена и изгрицкане нокте од бриге хоћете ли успети да испуните сва очекивања и захтеве пре него што се начисто распаднете. Само значи да не дозвољавате да вас општа клима претвори у жртву родитељских трендова. Трендови се мењају, теорије најчешће прекрије заборав, а оно што остаје сте ви и ваша деца – једнако важни, и са једнаким правом на срећу, задовољство и душевни мир. Другачији нити можете бити добар ослонац, нити добар узор своме детету.

Пише: Јована Папан, ауторка књиге Политика за децу: Све што нисте ни знали да желите да знате о родитељству данас

Извор: Детињарије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Један коментар на "Одједном бити задовољан родитељ постало нешто ненормално, а слуђен и очајан родитељ – нешто нормално, па чак и пожељно"

  1. Mod каже:

    Одличан текст !

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама