Čini mi se kako sam se pretvorila u robota koji rutinski obavlja svoje poslove. Operi, opeglaj, pospremi, počisti. Pre sam znala više vremena da provedem u igri sa svojim detetom, a sada samo želim da pobegnem u prostoriju gde ću biti sama u miru
Svaka majka je suočena sa pregršt izazova i obaveza, a dan se čini tako kratak. Pošto pospremim klince na spavanje, dolazi mojih pet minuta, ali tada sam već mrtva umorna i želim samo da položim svoje iscrpljeno telo u horizontalu i otputujem u zemlju snova. Ali, onda se iznenada setim da mi je još ostalo veša u veš mašini za a sušenje i poveću gomilu za slaganje . „Ma, sutra ću“, odmahnem rukom i krenem da pogledam šta ima novo na Fejsbuku. Dođavola, moram da imama neko vreme za sebe.
I tako se mučim jedno sat vremena, jer svaka minuta duže znači manje spavanja, a manjak spavanja zna se što uzrokuje. Jutarnje mrgođenje, šlampavost. I ono „Ne diraj me dok ne popijem kafu!“ No, nije uvek bilo tako. Nekada sam ustajala s elanom u pet ujutro. Kuvala sam suprugu kafu pre nego što je odlazio na posao. Tada smo imali samo jedno dete. Nekako sam sve to odrađivala s veseljem. Ustajala bih po pet do šest puta noću i mućkala flašice. No, tada sam bila i četrnaest godina mlađa. Danas to odrađujem spretnije nego tada, jer iskustvo čini svoje, ali ni s pola entuzijazma kao tada.
‘Operi, opeglaj, pospremi, počisti’
Čini mi se kako sam se pretvorila u robota koji rutinski obavlja svoje poslove. Operi, opeglaj, pospremi, počisti. Prije sam znala više vremena provoditi u igri sa svojim detetom, a sada samo želim da pobegnem u prostoriju gde ću biti sama u miru. Jer ukoliko ta moja potreba za mirom nije zadovoljena, postajem frustrirana i pretvaram se u čudovište.
Svojoj šestogodišnjoj kćeri uspevam da oijasnim da mi je preko potrebno vreme samo za sebe, no to nije slučaj i s mojim dvogodišnjim sinom. On konstantno traži moju pažnju, zahteva maženje i njegu. Najstariji sin, četrnaestogodišnjak svakodnevno me podseća koliko je pubertet naporan period.
Pumpa na vodu prestaje da radi kad joj nestane vode. Žena kojoj je iscrpljena fizička i psihička energija do maksimuma više nije sposobna biti draga, strpljiva i puna razumevanja. Nemalo puta našla sam se u situacijama gde nepravedno kažnjavam dete koje je u igri nešto rasipalo ili razlilo, da vičem i urlam zbog nevažnih stvari, da osuđujem ponašanje deteta koje zbog svoje dobi nije još sposobno spoznati posledice svojih dela. I to sve pripisujem rasipanju energije na NEVAŽNE stvari.
Kad imaš troje dece kuća ti ne može izgledati poput muzeja, ma koliko se u tome trudila. Rasipaćeš energiju na konstantno usisavanje, brisanje nečega što će u času opet biti umrljano i na kraju dana bit će osoba u čijoj blizini ne želi biti nitko.
Deca ne trebaju maničnu ludakinju koja sve drži pod kontrolom
Ne želim više da me moje dete gleda uplašenim pogledom, jer je uprskala kupatilo dok se tuširala. Toliko puta me to znalo izbaciti iz takta, a sada se pitam zašto. Jer sam bila“ istrošena“ i osećala se nemoćnom. Jer sam reagirala bez razmišljanja. Decu kažnjavamo kad osetimo da više ništa drugo ne možemo učiniti. Kad se ogluše deset puta na naše molbe.Tada osetiš da ti je kap prelila čašu i ideš kraćim putem. Putem vike, zabrane i kažnjavanja. Naravno s vremenom naučiš na svojim greškama, ali šteta je već učinjena.
Trebaš dopustiti da sebi oprostiš. Osoba koja olako ne oprašta sebi nije sposobna oprostiti ni drugima. Nekada sam bila prekritična prema sebi.Uzimala sam si za zlo svaku greškicu. To je odredilo moj odnos prema djeci i njihov odnos prema meni. Primijetila sam da si moja kći često predbacuje kad nešto pogriješi. Odlučila sam to promijeniti i savetujem svakoj majci da to učini. Uvek se treba potruditi da budeš bolji, ali greške treba ostaviti iza sebe.
Dugo nisam bila opuštena. Sada si dajem za zadatak da si svaki dan dopustim da nešto zeznem i potom se tome dobro nasmijem. Dajem si za zadatak da više odmaram, a manje kukam kako više ne mogu. Pokušavam sebe ugurati u svoj prenatrpani raspored i pružiti sebi više uživanja. Neće deca večno biti malena, a da bi što lakše prebrodili to razdoblje trebamo si dopustiti više sitnih luksuza. Za mene je luksuz upravo kada uspijem prenijeti svoje misli na memoriju kompjutera i zato si to sa vremena na vreme dopustim. Deca ne trebaju maničnu ludakinju koja sve drži pod kontrolom. Deca trebaju majku koja se smee, grli i prašta. Zato se manje zamarajmo nečistim tepihom. Bakterije nisu toliko štetne koliko je emocionalna praznina.
Marlena Sviličić
Izvor: klokanica.24sata.hr