Некада давно сам стварно мислила да сам једна паметна, стрпљива и толерантна особа, да конфликте умем да решавам мудро и да из неких својих малих битки излазим као победник. Некада давно, мој је дан започињао у подне, а завршавао се када и где пожелим. Некада давно, знала сам да останем са пет марака у новчанику и два јајета у фрижидеру и то прихватим гандијевски, мирно.
А онда… Онда сам постала мајка.
И све се променило. Око мене. У мени. Све што сам покушавала да будем или мислила да јесам – нашло се под знаком питања. Памет је рекла збогом, кад сам се први пут сусрела с тридесет девет са пет. Стрпљење побегло главом без обзира када су дошли грчеви и први зуби. Толеранција завукла под кревет, када сам схватила да ми, ако у комаду не спавам четрдесет и осам сати, смета све – од шкрипања паркета, преко шуштања воде код комшије изнад, до звона на вратима. Више се није знало када и где почиње мој дан, а вражје пелене коштале су као суво злато. И да, све ми је јако ишло на живце.
И то није било најгоре. Када је Њено Височанство Беба мало поодрасла, проходала и проговорила, са сетом сам се присећала дана када сам могла да је оставим у кревецу, отрчим до кухиње, вратим се и затекнем је истом месту на ком сам је и оставила. Својим гегавим корацима, ходање је слало одређену поруку – стигни ме, мама, види ме, пашћу ако ме не будеш држала, мама, а ако паднем, плакаћу много и гласно и онда ћеш и ти плакати, зато ти је боље да ме ухватиш док још можеш.
Након првих корака, дошле су прве речи. Мама, мама, мама, мама…! По хиљаду пута на дан. Шест пута у минути. С времена на време, узимала бих личну карту или било који други званични документ – тек да се подсетим свог правог имена. Нико ме више није тако звао. Јер била сам Мама. Двадесет четири сата дневно, седам дана у недељи – само и једино – мама.
И тако, после првих речи су дошле реченице. Изјавне, одричне, упитне, све могуће. Па разбацане играчке по кући. Па чврста храна. Па храна посвуда. Па јасле. Вртић. Млађа група, старија група. Предшколско. Могла бих да се закунем да нисам ни двапут трепнула, а већ ми је рекла како једва чека да напуни осамнаест и да се одсели из ове одвратне куће. Могла бих да се закунем да то није била једина ствар коју нисам желела да чујем. Икада. А чула сам их. Много.
Имала је четири године када ми је рекла како сам лоша мајка, и како је Мајина мама најбоља на свету јер им даје да једу сладолед пре ручка. Није прошло дуго, изјавила је како би волела да ми нисмо њени родитељи и да би, да може, да живи у некој другој породици. Било којој другој породици, да будем прецизна. И да би радије остала код другарице него што млатара с нама по викендици. И да њену сестру волимо више него њу. И да тату воли више од мене. И да мене воли више од тате – све у зависности од тога ко се у датом тренутку питао за џепарац, време до када ће остати напољу и слично.
Али, тата је рекао да могу, говорила би када бих покушала да спречим неко спавање код другарице. Вероватно је исти аргумент по потреби сервиран и тати. Никада нећу бити као ти, обећавала је чврсто сваки пут кад бих јој рекла да спреми собу, изнесе ђубре или уради било коју другу друштвено корисну ствар. Обично би уследило трескање вратима, ‘’остави ме на миру’’, и сличне варијације на тему.
Онда су на ред дошле озбиљније речи. Мрзим те, казала је. Сада се више и не сећам због чега. Сећам се само да сам седела и покушавала да се сетим да ли сам икада у животу својој мајци рекла да је мрзим. Помислила јесам. Рекла нисам никада. Не мисли она то стварно, рекао је мој муж. Она то само тако… проћи ће је. Друга су то времена била. И немој баш све да схваташ лично.
Ти не разумеш, одговорила сам. Није рекла теби, мени је рекла да ме мрзи. Мрзи. Мене. Рођену мајку. Шта се ложиш, има шеснаест година, мрзи све, тебе, мене, математичарку, поштара, оног што вози аутобус… Знам, али мени је рекла.
Мени, која се цео живот борим за њу. Мени, која црвеним на родитељским састанцима, оправдавам часове, у шест ујутро јурим креп папир за ликовно, решавам једначине са шест непознатих, вадим корен из троцифреног броја, мењам облоге кад је болесна, набављам карте за концерт, водам на клизање, одбојку… Мени…? Јесте, баш мени.
И кунем се да бих остатак свог живота провела плачући на оном истом троседу, да није изашла из собе, бацила се на мене и стала да се извињава. Извини, мама, нисам тако мислила. Не знам шта ми је било… Мислила си, мислила, шмрцала сам. Нисам, мама, маме ми, тебе ми… Ето, у мајку се куне и лаже… Али мама, стварно нисам. Добро, ниси. Мама…? Молим..? Могу вечерас да спавам код Дуње..? Не можеш. Али мама, тата је рекао да могу… татааааа…!
И тако, након што је рекла да мрзи мене, изјавила је како мрзи и себе. Како не воли своје очи ни своју косу ни своја стопала ни ништа своје… И то ме је погодило више него што сам могла да замислим. Како можеш да не волиш себе када си тако млада и лепа…? Како не видиш колико си само савршена?
Након што смо преживели мржњу мене, и мржњу себе, и након што се одустало од операције стопала – изјавила је да жели да се тетовира. Не могу више, стварно не могу, помислила сам. Знаш ли колико је то опасно? Мислиш да сви стерилишу игле? А шта ако ти се не допадне? Имаш ли уопште представу колико боли уклањање тетоваже?
Када смо некако одустали од трајног обележавања сопственог тела мастилом, уследио је следећи шок. Позив у неко доба ноћи, њено име на екрану, и њен глас који кроз сузе саопштава, да је сасвим случајно ударила у стаклена врата, том приликом поломила нос али да је сад све у реду и да ништа не бринемо. Вратима су остала читава. Ја, ето, нисам. Ту ноћ била сам најбоља мама на свету. Следећег дана поново најгора. Наравно да немам појма због чега.
Временом сам се помирила с чињеницом да нисам кул-мама, да је моја гардероба остала на страницама Бурде из прошлог века, да је начин на који се јављам на телефон превазиђен, а моји савети глупи и беспотребни. Помирила сам се некако и с тим да ће ми рећи још много тога – рецимо, да не жели да студира, јер је факултет ионако без везе, да, уместо тога, ето, жели да ради, доприноси, буде свој човек, има свој динар и да ће да се одсели, само да прими прву плату.
Када једног дана оде, додаваћемо за кирију, струју, инфостан, пунити фрижидер, празнити канте за ђубре и бавити се осталим друштвено корисним радом. Када се, опет, једног дана, врати с кофером у рукама, избацићемо даску за пеглање из њене собе и вратити јој кључ од стана и сандучета.
Није важно. Важно је, пре него оду, створите однос у коме ће да се отворе. У коме ће да причају. Чак и оно што не желите да чујете. Нарочито оно што не желите да чујете.
Можда ћу једног дана чути како никада нисам била ту за њу. Како, због мене, не жели да икада има децу. Ни да се уда. Можда ће ми пребацити како сам ја, ето, крива за све. Како није требало да је штитим и како је због мене несигурна, неспремна и како се баш и не сналази. И то је у реду. Све док има шта да ми каже и док је чујем, добро је. Живи смо. Живимо. Тишина зна да завара.
Срећом, родитељство није једносмерна улица. Можда некада има гужве, можда понекад све стоји, семафори не раде и све личи на потпуну лудницу. Можда се некада чини да никада нећете стићи тамо где сте кренули, али на крају – опет стижете. Сви стижемо. Извините ме само тренутак. Хало? Мама, могу кључеве од кола? Не можеш. Али мама, тата је рекао да могу. Татаааа!
Ето, о томе вам причам.
Текст: Даниела Бакић