Moj sin je tada imao 4 godine. Išao je jednom nedeljno na fudbalski trening. Voleo je i mrzeo te časove. Bilo mu je uzbudljivo i frustrirajuće i zabavno i neodoljivo. Znate već – sva ta pomešana osećanja koja su intenzivna i očekivano nepredvidljiva kada imate samo četiri godine. Svi smo to doživeli, zar ne?
Jednog posebnog jutra „emocionalne dugmiće“ mog sina previše puta je pritisnuo drugi dečak sa treninga. Moj mališan je pokušao da se savlada, ali jednostavno nije mogao više da izdrži. Stojeći sa strane, čula sam ga i pre nego što sam ga videla kako trči ka meni u bujici suza.
Nije bilo vreme da postavljam pitanja ili tražim odgovore.
Bilo je vreme da BUDEM taj odgovor koji mom sinu treba
Da raširim ruke i obavijem ga, tako da se oseća sigurno i bezbedno. Da napravim prostor za njegova povvređena osećanja. Da dozvolim da svaka suza sklizne niz obraz. Da blokiram svet oko nas i da svom sinu pošaljem jasnu poruku da je siguran i da nije sramota da izrazi svaku emociju.
Umotan u zagrljaj, moj sin nije mogao da čuje ništa što se dešava oko njega – osim mog šapata umirivanja.
Međutim, ja sam čula čoveka pored nas. Bio je to stariji čovek, deda jednog od dečaka iz grupe fudbala. Nikada neću zaboraviti njegove reči: „Kakva je to buka? Dečaci ne prave tu buku.“
Iako to nije ličilo na mene, nisam se ni potrudila da se okrenem da nešto kažem ili da pogledam čoveka kako bi sledeći put dvaput razmislio pre nego što nešto komentariše. Bila sam potrebna sinu i nije bilo šanse da skrenem pažnju.
Nije bilo šanse da pokušam da zaustavim njegove suze. Nikako ne bih rekla da je bilo šta loše u osećanju i izražavanju njegovih emocija.
Isprva, u deliću sekunde, pomislla sam da se stariji čovek šali. Moja perspektiva se toliko promenila na nežnom roditeljskom putu da ponekad pomislim, sigurno ljudi više ne razmišljaju na taj način.
Naravno da naše društvo razume važnost emocionalne inteligencije.
Naravno da znamo da ne možemo da izbegnemo ili da se pretvaramo da nemamo emocije zbog kojih se ponekad osećamo neprijatno.
Naravno da razumemo da je svako osećanje sasvim normalno, to je ono što nas čini ljudima.
Naravno, kao odrasli smo dovoljno odrasli da možemo da pomognemo našoj najmlađoj deci da prođu kroz njih i shvate njihova velika osećanja.
Naravno da ljudi više ne razmišljaju na taj način.
Nažalost, u našem društvu ipak to rade.
I hteli mi to ili ne, svet će to saopštiti našim dečacima. I zato, kao roditelji dečaka, moramo da učinimo da naše porodice TOLIKO prihvataju sva osećanja da će znati da svet nije u pravu. Oni će misliti da se svet šali. Oni će razviti unutrašnje znanje koje je svet oko njih ne može pokolebati.
Moramo da prihvatimo kao normalnu ranjivost naših dečaka kako bi jednog dana izrasli u emocionalno zdrave i brižne odrasle muškarce, koji će odigrati svoju ulogu u razbijanju nezdravih generacijskih ciklusa.
Svako ponašanje je komunikacija
Dr Gordon Nojfeld kaže da su samo ljudi sposobni da osete svoje emocije. Ova je sposobnost suštinski preduslov da postanemo potpuno humani. Deca ipak tek počinju da razumeju osećanja, a da bi ih shvatili, potrebno je da ih izraze i da emocije budu imenovane.
Napraviti prostora za velike emocije deo je roditeljskog „posla“. Na ovaj način pokazujemo bezuslovnu ljubav, prihvatanje i poštovanje. Na kraju krajeva, ne postoje „dobre“ ili „loše“ emocije i svako ponašanje je komunikacija. Roditeljstvo znači biti u vezi, a ne primenjivati taktike i strategije.
Potrebno je da mi kao roditelji obezbedimo da se naša deca osećaju dovoljno bezbedno ne samo da imaju emocije već da ih istinski osećaju. Šta se dešava sa razvojem mozga naše dece kada ih tešimo, umesto da ih postidimo kada su uplakani? Pročitajte.
Koja je svrha emocija?
Prema dr Gordonu Nojfeldu, emocije su dizajnirane da nas pokreću. Emocija je način na koji nas mozak pokreće kada smo uzbuđeni na određeni način.
Kada se osećamo uznemireno, postajemo oprezni. Ova nas uznemirenost zaustavlja i čuva od opasnosti.
Kada se osećamo frustrirano, pokrećemo se da izvršimo promene. Frustracija je tako… frustrirajuća – želimo da je izbegnemo, da je se rešimo i tako služi svojoj svrsi.
Kada se naša deca osećaju povezano i bezbedno, to podstiče njihovu igru i rast.
Jedan od zakona emocija je da ona traži izraz, traži svest. Emocije treba da izađu iz nas. Kada ih ugušimo, potisnemo, sakrijemo i pretvaramo se da smo dobro kada nismo, ne samo da ugrožavamo svoje emocionlno zdravlje već možemo da imamo dugoročne posledice i po fizičko zdravlje.
„Emocije tradicionalno odbacuju kao ostaci naše životinjske prirode, kao nepotrebne i nepristojne, i da čak ukazuju na nezrelost. Rečeno nam je da ne budemo emotivni, da vladamo svojim emocijama, da prestanemo da budemo iracionalni. Emocije su smatrane za detinjastu, pa čak i žensku stvar (kao da je to loše!), pa samim tim izvorom sramote za odrasle. Većina naših lekova ima za cilj smanjenje emocija na ovaj ili onaj način.“ – Dr Nojfeld
Emocija je motor sazrevanja
Postoji ogromna razlika između dodavanja svećica na rođendansku tortu i stvarnog odrastanja. Mnoga naša deca rastu, ali ne sazrevaju. Oni se zaglavljuju u nezrelosti. Zašto?
Prema Dr Gordonu Nojfeldu „emocija je motor sazrevanja“. Ono što je važno nije samo da imamo emocije, važno je da osećamo naše emocije – to je ključ za otključavanje sazrevanja.
Nojfeld kaže da „kada deca izgube svoja nežna osećanja, zaglave u svojoj nezrelosti“.
Nežne emocije uključuju osećaj zavisnosti, tugu, stidljivost, razočarenje, stid, uzaludnost, frustraciju, brigu i sramotu.
Kako osećanje emocija pomaže našoj deci da sazru?
Mozak ima neverovatnu sposobnost da nas čuva emocionalno bezbednim – ako naš mozak otkrije osećaj ranjivosti koji je previše da bi mogao da podnese, može da otupi ta ranjiva osećanja. Može nas braniti. Brine se o nama. To je dobra stvar, zar ne? Da jeste, ali samo ako je privremeno.
Zamislite da treba da održite javnu prezentaciju. Nervozni ste, imate leptiriće u stomaku, dlanovi su vam znojni, a stomak vam je prazan, ali ne osećate glad. Ali, u trenutku kada izađete na binu, vaši leptiri nestaju dok vas mozak brani od ranjivosti sa kojom se suočavate da biste mogli da nastupate. U trenutku kada siđete sa bine, opustite se i odjednom osetite glad – jer se ponovo osećate sigurno.
Kratkoročno otklanjanje ranjivosti je supersila
Problem je u tome što limbički sistem – emocionalni deo mozga – može da obavlja samo jednu po jednu funkciju – može da nas brani ILI može da učini da odrastemo. Kada se daje prednost odbrani, sazrevanje je u pozadini.
Dr Gordon Nojfeld kaže da je „Mozak izvanredan u svojoj sposobnosti da brani svog domaćina od osećaja ranjivosti koji je previše neodoljiv. Može nas opremiti da funkcionišemo u okruženju koje izaziva bol ili pomaže da sazrimo. Ne može, međutim, oboje, barem ne u isto vreme. Za većinu nas, naša osećanja će se vratiti kada se vratimo u zagrljaj svojih voljenih i naš gard se spusti. Međutim, kada se to ne dogodi, ovi odbrambeni filteri se mogu zaglaviti, što dovodi do značajnog gubitka osećaja.
Zbog toga možemo da se držimo kada nam je težak dan, ali kada dođemo kući i naša voljena osoba nas zagrli i osećamo se bezbedno, preplavljeni smo osećanjima od kojih smo se branili ceo dan.
Kada naša deca treba da funkcionišu u emocionalno ranjavajućem okruženju, njihov mozak im pomaže tako što guši njihova nežna osećanja kako bi mogli da delaju.
Dakle, kako možemo pomoći našoj deci da osete svoje emocije?
Kratkoročno, čini se da je lakše ne osećati se, zar ne?! Na kraju krajeva, kada osećamo možemo biti povređeni. Čini se da je lakše „upravljati“ decom koja ne osećaju svoje emocije – izgledaju nezavisnije, fleksibilnije, manje zahtevno.
Kada naša deca osećaju svoje emocije, problem za nas odrasle jeste u tome što su njihove emocije VELIKE. (Posebno mala deca koja mogu da osete samo jednu po jednu jaku emociju.)
Dakle, možda je prva stvar koja je deci potrebna da osete svoje emocije upravo to da roditelji prihvataju da deca haotično osećaju svoje emocije i da je to u redu. Moramo da budemo u stanju da napravimo mesta za velika i lepa osećanja naše dece i da budemo počastvovani što smo njihov siguran prostor.
„Meko srce“
Dr Gordon Nojfeld opisuje sposobnost da osećate svoje emocije kao „meko srce“. Najveći roditeljski izazov je da se pronađu načini koji će dozvoliti da srce deteta ostane meko u emocionalno ranjavajućem svetu.
Kao moderni roditelji, ohrabreni smo da se odvojimo od svojih beba što je ranije moguće, da ih gurnemo ka nezavisnosti i samodovoljnosti, i gotovo se stidimo što osećamo i poštujemo unutrašnju želju da odbacimo pogrešan društveni pritisak i umesto toga ih držimo blizu… što im je, zapravo, i potrebno.
Privrženost koja se lepo razvija – to je dete koje nam „daje svoje srce“. Kada čuvamo njegovo srce i vodimo računa da ga ne ranimo, njegova vezanost za nas služi kao štit. Čak i kada je odvojeno od nas, spoljni svet ga može raniti kao što bi to bio slučaj da ne oseća povezanost sa nama.
Prema tome, što više ulažemo u naš odnos sa svojom decom, što više obezbeđujemo uslove da se privrženost razvije, što smo važniji našoj deci, to je manje važno šta drugi ljudi misle i osećaju o njima. Deca su zaštićena svojom sigurnom vezanošću za nas, njihovom limbičkom sistemu je manje potrebno da koristi odbranu – dakle, više su u stanju da osete svoje emocije. Njihova srca ostaju meka, a majka priroda će se pobrinuti da sazru.
Zašto treba da tešimo umesto da posramimo uplakanu decu?
Sećajući se jutra na fudbalskom terenu, sada vidim da je stariji čovek koji sedi iza mene proveo ceo život braneći se od svojih emocija. Želeo je da mu se moj sin pridruži u tom mračnom, hladnom prostoru.
Ali, moj posao kao majke je da donesem svetlo i toplinu, saosećanje i prihvatanje. Pratiću svog sina i posebno kada se i ja uplašim i hodam pored njega jer mrak i nije toliko strašan kada te neko drži za ruku.
Kao odrasli, moramo da zapamtimo da nikada nije dečiji posao da zadovolji naše emocionalne potrebe. Obrnuto je. Naša deca ne smeju da se osećaju kao da ikada moraju da zaustave suze da bismo se mi osećali prijatnije.
„Možda kada bi uplakane dečake tešili umesto da ih je sramota, ne bi bilo toliko besnih muškaraca koji se bore da izraze svoje emocije.“
