Најважнија споредна ствар на свету или скакавац који је појео детињство

октобар 29, 2016

Некада је систематско бављење спортом почињало у шестом или седмом разреду основне школе и то је сматрано оптималним ’’тајмингом’’ за многе спортове. Данас, деца која не одаберу спорт са шест или седам година, сматра се да су ’’закаснила’’. Некада је главни мотив био радозналост да се испроба ’’изнутра’’ омиљени спорт или спорт који је доступан и систематски организован у вашем граду. Данас, шестогодишњак се изјасни да би желео да се бави спортом који је у одређеном тренутку у фокусу и родитељи се претварају у логистичку машинерију која је у служби афирмације новог талента. До шестог или седмог разреда, спортиста са, сада, 6-7 година спортског стажа већ је у првој озбиљној кризи ’’каријере’’. Родитељима је обично ’’жао’’ да дете ’’сада’’ одустане, када је већ ’’дотле’’ дошло, а деца су искрено збуњена и психолошки укљештена спортом који заправо воле.
Deca-i-sport-3
Можда ова илустрација звучи као искарикирано претеривање, али није измишљена. Таквих прича данас има свуда око нас. Тренери у таквим ситуацијама опажају родитеље као највеће душмане дечије душе, а велики број родитеља је само искрено збуњен ситуацијом изазваном најбољим намерама. У жељи да пруже деци све животне опције, родитељи питају шестогодишњака и којим би спортом желео да се бави. Дете да искрено дечији одговор и тако почиње ’’каријера’’. Истина је да деца воле спорт. То није спорно. Током година постаје спорна, односно загубљена, слобода избора. Има ли ’’шестак’’ или ’’седмак’’ право да се изјасни да неће више да се бавим нечим што је изабрао као шестогодишњак?!
Пракса показује да чак и када родитељи искрено и отворено понуде детету опцију да одустане од бављења спортом, дете тешко може да поверује да је и одустајање опција. Прво, зато што се на узрасту од 12 или 13 година више и не сећа времена без спорта. Од када је дете ’’свесно’’ себе, спорт је део личног живота и обавеза, неретко и пре школских обавеза. У таквој ситуацији, није лако поверовати да је одустајање могуће. А друго, деца све до првих адолесентних побуна, не желе да изневере очекивања родитеља. Ако нудите детету да може и да се не бави спортом, а заправо то није оно што бисте ви стварно желели, дете ће осетити да одустајање није реалност. И остаће у спорту који је само сећање на давно изабрану љубав, а све више обавеза која се одрађује ’’професионално’’. Тако спорт може да постане ’’скакавац’’ који је ’’појео’’ радост детињства.
Чак и ако ваше дете јесте нови Новак Ђоковиц или Лео Меси, дозволите му искрену опцију да увек изнова слободно бира и открива радост бављења спортом. Ако и не постане врхунски спортиста, већ спорт постане ’’само’’ део здравих животних навика вашег детета, нисте ништа погрешно урадили као родитељ. Напротив. Успели сте.
 

Sportski psiholog Marijana Mladenovic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама