Какав је, бре, то отац?!

9 маја, 2022

У једном одељењу трећег разреда деца су с нестрпљењем чекала екскурзију. Учитељица их је обавестила да је са родитељима на родитељском састанку договорено да сви ученици путују без изузетка.

Троје малишана је збуњено гледало у – таблу, клупу и врхове остарелих патика. Они су пре две недеље рекли учитељици да на ексурзију не могу да иду.

***

Била је једна радим-два-посла-мама. За потребе приче зваћемо је Соња. Соња је радила у локалном ресторану као конобарица, а поподне у call центру једне фирме за продају мелема и крема. Није никад имала времена да ћерку одведе у парк или јој помогне око домаћег. Бивши муж је увек каснио са алиментацијом, као отприлике и свака плата. Нико јој није рекао да родитељство оволико кошта, али је знала да је скупље остати несрећан, па је радила по цео дан за своје дете.

Улагала је сваки динар у Теодору, али опет није било довољно за све. Обезбедила би јој књиге, ужину, све оно што треба и мора. У тој расподели оног што може и не може, екскурзија је, на пример, била луксуз.

Тако је Теодора рекла учитељици после часова да не може да иде на екскурзију.

***
Код Михајла и Данила ситуација је била једнако сложена. Браћа су живела са оцем и мајком, али је породица једва преживљавала. Живот на селу значио је да и деца раде на земљи и помажу око стоке. Времена и пара никад доста – па ни екскурзија није могла да дође у обзир. Учитељици је Данило стидљиво предао папир на ком је скоро дечјим рукописом писало: Михајло и Данило не иду ове године на екскурзију.

Немам времена, неко децу треба да издржава

Био је један предузетник-тата. За потребе приче зваћемо га Миле. Миле је одрастао у сиромаштву, једини из одељења у немаркираним патикама са пијаце, вечито у дуксерицама које је брат прерастао. Отац је радио, мајка је била домаћица, па је у кући увек имало шта топло да се поједе, ал’ за фирмирану гардеробу и скупе изласке није било. Тако је Миле растао и решио – његова ће деца „лепо да се носе“, нема издвајања из друштва, немa пропуштања екскурзија, нема беде. Па је радио.

Знао је, наравно, како то са стране изгледа што никад не стиже на синовљеве утакмице или ћеркине концерте у музичкој школи. Док се правдао, пратили су га погледи других родитеља. Осуђивали су га и он је поново био исти онај мали одрпан Миле у патикама с пијаце међу децом у Air Max оригинал патикама. Они супериорни, он – нула.

Па је решио „да тера контру“.

Кад га питају што не остане да гледа утакмицу рекао би одсечно:

– Немам времена. Неко децу треба и да издржава. Кад бих ишао да гледам сваку Иванову утакмицу, једном би се десило да немам довољно пара да му финансирам тренинге.

Рачуница му је била проста. Улаже сав свој новац у децу, али нимало времена.

– Знаш како каже она народна „не може и јаре и паре“, е па тако и ми! Мајка га понекад гледа, шта ће му уосталом родитељи у публици, па није он Ђоковић! – ово му је био главни аргумент, после тога би с уживањем посматрао како се саговорници труде да се не прекрсте или згрозе.

Знао је, неће издржати до куће, већ ће у колима да започну тајновит дијалог – тобож да не чују деца. Јеси ли чуо како је рекао оно за Ђоковића? А ти што каже како нема времена за рођено дете, еј!

Деци је, наравно, све било јасно – иако родитељи нису поменули ниједно име. После, кад стигну кући, свако би се закуцао испред свог екрана, у дневном боравку где су као породица имали времена једни за друге.

За разлику од неких – ето то би остало неизречено кад се погледи родитеља накратко сретну изнад дисплеја.

roditelji-telefon-dete

Canva.com

Радим за децу

А био је тако и један радим од куће-тата. За потребе приче зваћемо га Марко. Није му увек успевало да заврши све радне задатке ако ћеркама не да мобилни телефон и таблет кад се врате из школе. Само би заглибио у том вртлогу и телефон је био спас. Он је радио исто као Миле, да би уложио у своју децу. Ипак, живео је у илузији да им поред свега материјалног поклања и своје време – јер ето, ту је, по цео дан у кући (само је мало иза екрана).

– Не можеш од тога да побегнеш – говорио би на родитељским састанцима, дечјим рођенданима и приликом случајних сусрета са познаницима – Данас је то једини начин да смириш дете. Не може се мимо света. Уосталом, како бих могао на миру да завршим посао или попричам с неким?

Углавном би добио подршку за своје ставове, много већу него Миле који отворено каже: немам времена да седим поред жене и деце и да свако гледа у свој телефон. Ретко ко је знао да Миле с бар једном недељно одведе Ивана у село, па заједно шутирају лопту и „разговарају као два мушкарца“. Или да слуша како ћера вежба једну те исту етиду сат времена у својој соби. Покушавао је да нађе меру, да буде више с њима, ал’ би га увек повукло да ради и заради – да има за децу.

На родитељском састанку

– Може ли се у дете уложити нешто друго осим тих пара? – питала их је учитељица на ванредном родитељском састанку. – Сви знамо да су кризна времена и да сви дајемо максимум за своју децу. Размислите само, сви радимо да би они ишли на екскурзију, да имају шта да поједу, да се обуку, да расту и развијају се. Али да ли причамо ми са нашом децом? Да ли они знају да није лепо смејати се другу што нема пара да оде на екскурзију? Јесте ли знали да троје деце из овог одељења до јуче нису били на списку за школско путовање?

Родитељи су се згледали. Нико није знао – ко су деца која немају. Ко су ти родитељи.

– Није више важно сада ко су та деца. Они путују на екскурзију, јер је један од вас уплатио новац и за њихово путовање.

Родитељи су се поново згледали. Нико није знао – ко су ти родитељи којима је дете дошло из школе и рекло: Мама, тата, моја другарица не може на екскурзију. Ко су људи који улажу у своју децу више од тих пара?

– Разговарајте са својом децом. Колико год вам се чинило да немате времена за тако нешто или да су премали и не разумеју. Они расту брзо и док се окренете они ће бити они који граде наш свет. А које лекције им пружамо? Где је ту другарство ако се подсмевају некоме што нема пара?

Овај родитељски састанак сам сазвала највише због дечака који је отишао кући и рекао свом оцу: Тата, не идемо сви на екскурзију, јер су неки моји другари сиромашни.

Један дечак. Можда су и остала деца рекла нешто код куће. Можда нису. Није важно сада. Али једно треба да знате – само се један отац појавио у школи да ме пита у чему је проблем и решио тако што је платио још три екскурзије.

После, испред школе, родитељи су делом посрамљено, а делом збуњено разговарали не покушавајући да одгонетну ко је тај родитељ. Миле је прошао колима и неко је из групе рекао:

– А гле, Миле није ни дошао на родитељски састанак! Какав је, бре, то отац?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама