Poezija je oduvek pisana iz ljubavi, motivisana najdivnijim emocijama. Neke od najlepših pesama posvećene su ženama, pa ne čudi što se kaže da ništa tako upečatljivo ne opiše ljubav kao rima. Dokaz za to je i što se među najvećim delima svetske književnosti, izdvajaju ona koja su napisana u stihu – poput „Romea i Julije“ i „Evgenija Onjegina“. Ne čudi stoga ni što poezija ima svoj Svetski dan, koji se obeležava svakog 21. marta, od 1999. godine.
Ovogodišnji „praznik“ poezije inspirisao nas je da napišemo i posvetimo pesmu C kafi, koja nas, baš poput ljubavi, svakodnevno motiviše i budi najlepše uspomene na detinjstvo i jutra koja smo provodili sa majkom, dok nas je spremala za školu i uživala u svojoj omiljenoj kafi.
Pesma o kafi
„U ranu zoru, dok sve još sni, i povetarac najavljuje novi dan,
Voda za jutarnju kafu vri, a mama pravi dnevni plan:
Knjige mi pakuje i doručak sprema, poljubac u čelo nežan mi daje,
Pa se oblači, šminka i dok tate još na vidiku nema – u prolazu kaže da me voli najviše.
I svako je jutro naše, i svako najlepše na svetu,
I svako miriše na omiljenu C kafu, dok moja super mama ubacuje u brzinu petu.
Te su uspomene bez roka trajanja, baš kao što je ljubav večna.
Sa mojom mamom nema stajanja, ona je zbog mene i kafe ujutru srećna.
Uz male životne mudrosti i zrno pažnje više, za svaki me dan bez izuzetka sprema.
Zagrljajem umor s lica briše i tada nikakvih problema više nema.
Pa poskoči hitro i jaknu mi doda kad shvati koliko je sati,
I uz osmeh vikne dok mi s vrata maše: „S tobom i kafom sati su mi kratki“.
Povratak u naš dom najdraži je deo dana,
Jer me na istim onim vratima, kao da je vreme stalo, čeka mama.
Sa šoljicom prve i prave C kafe u ruci, pita me kako je bilo u školi,
A ja sam najsrećnija na planeti jer me moja mama voli.
I tata već stiže, i sestra je tu mlađa.
A što nas je više, to je mami C kafa slađa.“