Davne 2009. godine, sa jednom svojom talentovanom učenicom sam radila seminarski rad na temu Elementi socijalne lirike u savremenoj muzici. Rad je pripreman za Regionalnu smotru talenata, dobio je republičku nagradu, veliko priznanje za nas obe.
I pitam se da li bismo danas smeli ovakav rad predstaviti bilo gde izvan zidova svoje kuće. Da li bih na takav način smela razgovarati sa učenicima, bez bojazni da ću biti prijavljena za izdaju? Da pojasnim: u radu smo analizirale stihove Marčela, Grua, Hladnog piva, Goblina i otkrili u njima novi talas socijalne lirike, koja je kod nas u tradicionalnom pesništvu odumrla, jer posle Daviča, i ponekad Bećkovića, nemamo pesnika sa ovom tematikom.
U to neko vreme sam se, kao i danas, suočavala sa problemom motivacije kod svojih učenika. Često je Sizifov posao zainteresovati đake da čitaju. A kako im onda objasniti socijalnu liriku, njenu suštinu, u stihovima Šantića koji je u lektiri za šesti i sedmi razred, kada oni ne razumeju kontekst u kome je pesma nastala. Onda se čas pretvori u tumačenje istorijskog momenta koji je pesnika inspirisao da vikne nad nepravdom, a taj davni svet sa svojim problemima je toliko daleko od današnje dece da se čas pretvori u najgoru moru. Bilo je to mrcvarenje pesme i pesnika, nastavnika i đaka. A onda sam im jednom odšampala stihove tadašnjih repera i pankera, cenzurišući psovke, i tražila da prepoznaju aktuelne društvene probleme i kažu svoje mišljenje. Ono što je planirano kao jedan školski čas, pretvorilo se u tri časa žive diskusije. Svi su naučili šta je socijalna lirika, pa im ni Šantić nije teško pao. Doživeli su ga kao sabrata iz daleke prošlosti koji je, kao i oni, plakao zbog nepravde. Sve su znali i sve su razumeli. Mladi ljudi su vrlo osetljivi na nepravdu. Oni celim svojim, još neiskvarenim bićem, teže savršenstvu.
U poslednje vreme više ne smem tako da radim. Plašim se. Samo ponekad proverim, u nekom neobaveznom razgovoru, kakvu muziku slušaju moji đaci, pa kad vidim da bar njih pet iz odeljenja ima dodira sa repom ili pankom, odahnem. Pomislim da ipak ima spasa za nas.
Zato je važno sve ono što rade Marčelo, Beogradski sindikat, Goblini… Osim što govore istinu koja gađa sve nas odrasle, već otupele na sve nečastivosti današnjice, slušaće ga i deca. Prepoznaće, sigurna sam, sebe i sve oko sebe, pa će pogledati roditelje u oči. Ponavljaće, pevušeći, stihove koje čuju. Hoće li roditelji izdržati taj pogled? Ili u refrenu osetiti kritiku na svoj račun? Hoće li im to biti opomena ili će i dalje svu bedu sopstvenog bića i svu nemoć u kojoj žive i dalje lečiti izdašnim odvajanjem iz novčanika? Videćemo!
A ja i dalje ne smem ove pesme pominjati po školi. Bojim se. Iako znam da bi analiza ovih stihova na času otvorila kod mojih đaka jedan novi prozor u shvatanje umetnosti i književnosti. Ne smem, jer me poziv nastavnika obavezuje na političku neutralnost. O moralu ćemo nekom drugom prilikom.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika iz Šapca