Dekani na nastavničkim fakultetima moraju i da se zapitaju šta se uči na „njihovim“ fakultetima i na koji način se uči i da li treba revidirati studijske programe na kojima se školuju budući nastavnici koji će predavati u osnovnim i srednjim školama, kaže za Danas Jelena Teodorović, redovna profesorka na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini Univerziteta u Kragujevcu, povodom informacije da je i ove godine mali broj kandidata konkurisao na fakultete na kojima se obrazuju budući nastavnici matematike, hemije, fizike, srpskog jezika i književnosti…
Ona ističe da dugogodišnji problem nedostataka nastavnika pojedinih predmeta ne može da se reši bez niza sistemskih mera, među kojima su drastično povećanje budžeta za obrazovanje, povećanje plata zaposlenima u obrazovanju, vraćanje ugleda i poboljšanje statusa nastavnika u društvu, ali napominje da je inicijalno obrazovanje nastavnika jedan od važnih problema koji često ostaje po strani kada je ova tema u pitanju.
– Nastavnički smerovi bi morali da budu drugačiji od drugih smerova na tom fakultetu i da naučna disciplina bude zastupljena u ravnopravnoj meri sa pedagoško-psihološkim predmetima, jer ti studenti treba u budućnosti da rade sa decom, da ih kognitivno aktiviraju, da upravljaju razredom, da adekvatno postavljaju pitanja, kreiraju sredinu pogodnu za učenje, da učenike motivišu i usmere na učenje, a ne da predaju ono što su i sami učili na fakultetu – ističe Teodorović.
Otpori i strahovi
Na pitanje zašto fakulteti ne reformišu svoje programe ako su već suočeni sa dramatičnim padom interesovanja mladih za profesiju nastavnik, ona kaže da postoji otpor iz straha da će neko izgubiti predmet.
– Mi mučimo generacije studenata da bismo svi zadržali naša radna mesta. Postoji nauka o tome kako se uči, ali to nije fah univerzitetskih profesora koji predaju svoje discipline. I onda ćete uvek čuti te priče kako je dobro učenje da se sedne i da se zagreje stolica i da smo i mi tako radili pa nam ništa ne fali. Prenosimo naša iskustva tokom studiranja, ali smo slepi na činjenicu da nam veliki broj dece ne završi studije ili ih teškom mukom završi uz obnavljanje više godina. Ovo važi za sve fakultete, ne samo nastavničke. Uvek možemo da kažemo da su deca kriva, da današnje generacije nisu kao ranije, ali to su naša deca, hajde da vidimo šta mi možemo da uradimo umesto da duboko verujemo u to da je način na koji su nas učili, da iščitamo stotine i stotine sitno kucanih stranica sa stotinama dokaza i teorema, dakle da je taj akademski nivo predavanja ono što se ceni – ističe Teodorović.
Ona dodaje da univerzitetski profesor hemije ili biologije zna svoju struku, ali da najčešće ne zna kako se predaje, šta su činioci kvalitetne nastave, šta znači orijentacija i modelovanje, na koje sve načine može da kognitivno angažuje i motiviše studente…
– Postoji čitava nauka o tome, ali se to znanje ostavlja po strani, a ceni se samo naučna disciplina. Mi zbog toga imamo nezainteresovane studente koji neće da uče, na nastavničkim i na drugim fakultetima. Stalno pričamo o elitnoj deci i to je u redu, njih treba podržati, ali da li smo voljni da nam generacije i generacije dece ne vole ono što studiraju i ne završavaju fakultete – pita Teodorović.
Fakulteti kao zastareli dinosaurusi
Naši fakulteti su, kako kaže, zastareli dinosaurusi koji su od reformi prihvatili uglavnom to da podele dvosemestralne predmete na dva dela, a i dalje teraju po nekom staljinističkom sistemu gde se studenti muče, padaju ispite, mrze to što studiraju, obnavljaju godine i slično.
– Naša deca koja odu u inostranstvo procvetaju u drugim sistemima gde se uči samo ono što je važno, a ne sve što postoji u toj struci, gde ima dosta izbornih predmeta različite težine, a ne samo nekoliko, gde se može birati određen procenat predmeta iz potpuno druge struke (npr. matematičar izabere istoriju umetnosti), gde se lako prenose krediti s jednog fakulteta na drugi, pa čovek može da se nađe iako u startu nije upisao pravi fakultet (ili gde mogu lako da se prenose predmeti sa strukovnih na akademske studije i obratno, što kod nas ne može), gde ima puno sitnijih domaćih zadataka i testova, a ne mega kolokvijuma i mega usmenih ispita na kojima se polažu stotine i stotine strana, gde ima puno praktičnih delova predmeta na kojima se stiču veštine i razvija motivacija za predmet… – kaže Jelena Teodorović, koja je osnovne studije završila na američkom Univerzitetu Stanford i magistrirala i doktorirala takođe u Sjedinjenim Američkim Državama.
Kakvi su nam školski programi?
Osim učiteljskih fakulteta koje upisuju studenti primarno zainteresovani za rad u učionici, na svim drugim fakultetima posao u školi se najčešće doživljava nužno zlo.
Da bi se za nastavnički poziv regrutovali najbolji kandidati, što je slučaj u Finskoj koja ima jedan od najuspešnijih obrazovnih sistema, neće mnogo pomoći stipendije već razvijanje interesovanja za pojedine struke od početka školovanja.
I tu dolazimo do drugog velikog problema a to je kakvi su nam nastavni programi na svim nivoima obrazovanja. A za njih su dobrim delom krivi upravo univerzitetski nastavnici koji su članovi svih komisija za programe pojedinačnih predmeta.
– Programi nastave i učenja u osnovnim i srednjim školama su preobimni, tu postoji pregršt nastavnih jedinica, tema i oblasti, zagušeni su bespotrebnim činjenicama, ne razlikuju dovoljno ključna znanja od manje bitnih znanja u nekoj oblasti… Fotosinteza u glavama učenika nije ništa bitnija od smene generacija kod mahovina ili poprečnog preseka lista, a trebalo bi da bude. Srednje škole su fakulteti u malom, a osnovne škole su srednje škole u malom. Kada budemo revidirali programe u osnovnim i srednjim školama tada će se neka deca možda više zainteresovati za fiziku i hemiju. I neće osam ili devet odsto izabrati taj predmet da polaže na završnom ispitu i doći će na studije na Fizičkom i Hemijskom fakultetu – kaže Teodorović.
U čemu greše fakulteti-dinosaurusi u Srbiji i kako to da naša deca koja odu u inostranstvo procvetaju u drugim sistemima?
Jelena Teodorović navodi i primer prve godine gimnazije prirodno-matematičkog smera na kome ima 17 predmeta zbog čega je nemoguće da učenici dubinski shvate i savladaju sve.
– Kada mora sve, to je isto kao da ne mora ništa. I zato mi u programima izgleda moramo da zapišemo sve, a rezultat toga svega u pravom životu bude jedno veliko ništa. Učenici fizički, mentalno ne mogu da izdrže tu količinu natrpanih informacija i onda selektuju, odnosno rade ono što moraju, a to je učenje za ocenu. Programi im nisu im relevantni, nisu povezani sa svakodnevnim životom, ne angažuju ih kognitivno, ne dozvoljavaju im aktivno učešće… Učenje silnih oblasti njima ništa ne znači. Čak ni vukovcima. Oni su to naučili za odgovaranje i posle zaboravili – ističe sagovornica Danasa, uz opasku da ni veliki broj univerzitetskih profesora ne bi van svoje discipline znao čak ni ključna znanja iz osnovne škole, a mi to očekujemo od petnaestogodišnjaka i još mlađih učenika.
Na pitanje ko profitira od jednokratnog učenja i zaboravljanja Teodorović kaže:
– Niko. Mi ovim našu decu držimo u podređenom položaju u odnosu na druge obrazovne sisteme koje decu navode na razmišljanje, na analiziranje, na zaključivanje, na argumentovanje, na kreativnost… Njihove ekonomije profitiraju od takvog obrazovanja, a mi tonemo u mulj sve više i više. Najjednostavniji pokazatelj ovih katastrofalnih posledica je taj što se prvacima na početku škole cakle očice, željni su znanja i ponosni što kreću u školu, da bi najkasnije do trećeg razreda svi mrzeli školu. Mi im ovakvim obrazovnim sistemom ubijamo prirodnu radoznalost, želju za znanjem, posvećenost i istrajnost, celoživotno učenje, otvorenost za isprobavanje novih stvari, kreativnost, samopouzdanje, motivaciju… Svet ide dalje, a škola u Srbiji postaje sve udaljenija i udaljenija od naše dece. Ovo što mi radimo mora da se menja iz korena. Naša deca protraće godine u obrazovnom sistemu jer smo mi odrasli odlučili da je obrazovanje jednako sasipanju tone činjenica u njihove glave – ističe Teodorović.
Ceo tekst: Danas