Шта све првак може и треба да ради сам

8 новембра, 2021

Већина родитеља, кад им дете пође у школу, колико год да су се припремали за тај тренутак, нису могли бити спремни. Школа је много другачија од вртића, а учитељице нису васпитачице. Уз ретке изузетке, можемо рећи да не постоји учитељица која ће пратити да ли је дете појело ужину, да ли му цури нос, да ли је обукло јакну кад је кренуло напоље. И то није тако зато што учитељице нису брижне, већ просто због тога што деца морају да науче да, у узрасту од седам година, буду бар толико самостална да препознају зиму и глад. То је задатак пре свега родитеља.

Моја девојчица кренула је ове године у први разред. Две или три недеље након почетка, кренуло је неко хладно време, а она је, заборавивши да се сад носи јакну напољу, излетела на велики одмор само у мајици. Учитељица им не дозвољава да током великог одмора сваки час трче из учионице напоље и обрнуто (што је и логично, само то би и радили), а она је то толико озбиљно схватила да није смела да уђе ни по јакну. Смрзла се мало тог дана, али се таква грешка није поновила. Научила је.

Ужина

На првом родитељском састанку једна мама пожалила се учитељици да њен син сваког дана врати скоро целу ужину, јер се заигра. Упитала је да ли она прати децу, да поједу ужину и да не остану гладна. Учитељица је, врло тактично и без имало осуде одговорила да, у том узрасту у ком су, они о томе морају да брину сами.

“Они ће врло брзо сами кренути у двориште, играће се без мог директног надзора. Ми им врло јасно и озбиљно објаснимо да смеју да користе само део дворишта који је испред саме школе и да не смеју да се удаљавају, а поготову да напуштају двориште. А то је и ваш задатак, да о томе с њима разговарате врло озбиљно. Исто тако и када је реч о ужини. Ово није вртић.” – рекла је учитељица и оставила мајку помало запањену.

Када је реч о паковању ужине, седмогодишњак то може и треба да ради сам. Ја јој припремим ужину и оставим на шанк у кухињи. Њен је задатак да се ујутру, кад се обуче, умије, опере зубиће, очешља и доручкује, сети да спакује своју ужину. Једног јутра је заборавила, то је било у другој недељи.

Врпољила сам се код куће и вртела питајући се да ли да јој однесем током великог одмора. Подлегла сам притисцима бака и мужа и отишла тамо за велики одмор. Рекла сам јој да сам свакако долазила да донесем неку потврду у школу и да сам јој успут донела и ужину, али да следећи пут припази да не би остала гладна. Никад више није заборавила ужину.

Уз ову тему, морам да се осврнем и на квалитет ужине коју деца носе. Моја ћерка доручкује код куће пре школе и кад иде пре подне, руча кад иде после подне. Ужину јој чини воће и понешто слатко (то слатко мора бити пута три, да има и за две најбоље другарице).

Међутим, већина, огромна већина деце за ужину носи кроасане, кутију кекса, кесицу флипса. О штетности ових производа, адитива и додатака који се у њима налазе, толико се пише и говори да за став “шта ће да му фали” више заиста нема никаквог оправдања.

Паковање књига

Првог дана школе учитељица им је дала сликовни распоред. Деци је то веома забавно и лако и брзо науче да га тумаче. Првог дана помогла сам јој да спакује књиге. И од тад их пакује потпуно сама. С времена на време претресемо ранац да повадимо разне кесице, играчкице, тракице, поклончиће од другарица. Али, паковање књига је њен посао. Десило се, наравно, једном или двапут да нешто заборави. Кад дође кући, дам јој мој телефон да позове другарицу и пита на којој страни је то што су радили у школи, како би надокнадила код куће.

Домаћи задаци

Ни прве недеље нема оправдања да маме у Вајбер групи питају шта има за домаћи (осим ако дете није било у школи). Наша Вајбер група је и данас пуна таквих питања.

“Лука је рекао да имају 25. страну из математике, али мени је то нешто сумњиво. Шта кажу ваша деца?”

“Матеја каже да овај текст са слике треба да науче напамет. Је л то тачно?”

И још десетине оваквих питања. Укратко – НЕМОЈТЕ.

Није посао родитеља да се распитују за домаће задатке детета које је тог дана било у школи и на часу и имало прилику да чује. А тим горе по то дете, ако дође, каже шта има за домаћи, а мама, пошто му не верује, то ипак провери на групи. Јер у туђе дете има више поверења него у своје.

Сасвим је ок да погреше. Сасвим је ок да нису добро разумели. Да оду са погрешним домаћим. Да науче да следећи пут боље испрате. Први разред не служи томе да деца уз помоћ родитеља сваког дана донесу савршено урађен домаћи. Први разред служи да науче да брину о својим обавезама. А многи родитељи својој деци стоје на путу у том процесу.

А што се тиче помоћи око задатака, важно је да им у првом разреду усадите одговорност. Да знају зашто је важно да домаћи ураде и да он буде уредан. Кад је у питању математика и српски, да мало и провежбају (има на нашем сајту много наставних листића за прваке, потражите их, а ако вам је лакше, можете поручити и Едукине Мудрице или Контролне вежбе Креативног центра, које прате план и програм). Довољно је десет минута сваког дана.

Док раде домаћи, нема потребе да седите поред њих. Треба да вас позову ако им нешто није јасно. Ако не знају да читају, прочитате им задатак и удаљите се. Инсистирате на уредности. А како време пролази, све се више искључујете и значај одговорности према обавезама им покажете на свом примеру, сопственом одговорношћу према обавезама.

Први разред није преки суд. Нигде се не уписује, нигде се не рачуна. Не јурите цветиће, смајлиће и проценте, јурите одговорност, самосталност, осећај за обавезе.

А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама