Као права Самарићанка, несебично је помагала болеснима, немоћнима и волела све што живи. Умрла је на Велику суботу 1892. године, а Бог јој је услишио последњу жељу
ЗА изумитељски дар који је поседовао, Никола Тесла се у књизи „Моји изуми“ захвалио мајци. Није био шкрт на топлини, нити је крио колико јој се диви, док ју је описивао као изузетно храбру жену, ретке умешности и моралне снаге. Назвао ју је прворазредним изумитељем, верујући да би много постигла да, како је записао, није била тако далеко од модерног живота.
Георгина Ђука Тесла, мајка великана међу великанима, имала је, говорио је њен син, толико спретне руке да је оно што очима види, рукама могла да створи. Креирала је многе алатке и ткала најлепше шаре од вуне, коју је сама прела. „Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна. Неуморно је радила од ране зоре до касно у ноћ и безмало сва одећа и покућство у кући били су део образовања“, записао је највећи научник свих времена и човек који је задужио човечанство.
Плетену личку торбицу са којом га је испратила у гимназију, Никола је целог живота носио као амајлију. Баш онако како је чувао све њене речи нежности и подршке.
Ђука је потекла из свештеничке породице, у такву се и удала. Рођена је у Томингају код места Грачац 1822. године, као унука проте Томе, ћерка Николе Мандића и Соке Будисављевић. Мајка јој је рано умрла, па је као најстарије дете бринула о шесторо браће и сестара, што ју је удаљило од образовања. Није умела да чита, али је обожавала поезију и напамет знала хиљаде стихова народних песама, па и одломке из Његошевог „Горског вијенца“. Никола је од ње наследио и фантастичну моћ памћења. Као спретна и домишљата, још од малена је проналазила разне справе, од бескорисних ствари правила корисне. Показивала је завидно интелектуално умеће, али није имала услове да се школује. Говорило се да је права Самарићанка, јер је увек имала потребу да помаже болесним и немоћним.
Постала је супруга свештеника Милутина Тесле, са којим је у Смиљану добила два сина – Дана и Николу, као и три ћерке – Ангелину, Милку и Марицу. Нажалост, Дане је од ударца коња преминуо у 14. години, што је била велика трагедија за породицу. После тога, Тесле су се преселиле у Госпић, одвојивши се од своје цркве Светог Петра и Павла у Смиљану и скромне куће. Али, Ђука је и даље била стуб дома. Сваки кутак је држала под конац, правила је алатке, ткала, везла. Много пажње је посвећивала васпитању деце, учила их да буду добри људи и милостиви према ближњима. Бринула се, јер је Никола био болешљив и страшљив, живећи дуго, како је признао, у страху од утвара, злог духа, људождера… Она је одувек препознавала његову посебност и знала је да ће сви ти страхови ишчезнути. И била је у праву.
НИЈЕ СЕ ПЛАШИЛА СМРТИ
КОЛИКО је Ђука била посебна и храбра, Тесла је у књизи „Моји изуми“, покушао да дочара и следећом причом: „Када је мајци било шеснаест, некаква заразна болест је харала земљом. Њеног оца су позвали да обави последњу причест болесника на умору, а за време његовог одсуства, она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страшна болест. Сви чланови породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим. Она их је сама окупала и обукла. Пошто их је, према обичајима предака, украсила цвећем, положила их је на одар. Када јој се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану“.
Очекивало се да Никола наследи оца и настави свештеничким стазама. Али, мајка Ђука је дала завршну реч. Због ње се то није догодило. Како је у књизи „Знамените жене Србије“ навео Жика Марковић, она је очекивала да јој син крене тим путем, али да буде образован и „похрањен књигама“, док је отац веровао да су оне непријатељи васпитања. Иако је Милутин Тесла имао богату библиотеку, писао песме и чланке, занимао се за филозофију, сину у раном добу није дозвољавао да чита. Скривао је свеће од њега, па је Никола кришом правио фитиље, изливао танке штапове лојанице и „гутао“ страницу за страницом, све до зоре. Мајка је разумела ту страст, јер ју је и сама осећала, а није могла да је задовољи у тој мери.
Марковић наводи записе биографа Николе Тесле, у којима стоји да је он први пут привукао пажњу јавности када је у шестој години ставио у погон ватрогасна кола, после безуспешних покушаја стручњака. После неколико сличних потеза којима је све оставио без даха, Ђука је успела да убеди супруга да је за дете боље да студира технику, уместо Богословије. Милутин је једва пристао јер је Ђука била упорна. После годину дана лечења од колере, Никола је од родитеља добио обећање да ће га послати на најбољи политехнички факултет.
Она је сину увек била подршка, у свему. Никола је истицао да је била добар психолог са јаком интуицијом. Није крио да му је мајка помогла да превазиђе фазу која је за његовог оца била неопростива. Наиме, у младалачком заносу је био наклоњен коцки и само је мајка то сматрала пролазном страшћу. Разумела је, записао је Никола, мушку природу и знала да човек може да се спасе само властитом вољом. У књизи „Моји изуми“ навео је:
„Сећам се једно поподне, када сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са свежњем новчаница и рекла ми: „Иди и забављај се!“. Што брже изгубиш све што имамо, то боље. Знам да ће то да те прође“. Била је у праву. Тог трена сам победио своју страст и једино сам зажалио што није била стотину пута јача.“
Марковић каже да је Тесла научио да кроти своје страсти баш захваљујући мајци, тако је „победио“ јаку жељу за пушењем и испијањем кафе.
„Учила га је мајка Ђука да воли све што је живо. И његови голубови, бела голубица и плавкасти голубан, преко пута хотела у Њујорку, с правом су га очекивали у вечерње сате, да му слете на раме и добију обавезно зрневље“, наводи у књизи Марковић.
Телеграм да му је мајка на самрти, Николу је затекао у Паризу. Одложио је сва предавања и одмах отпутовао у Госпић. Георгина Ђука Тесла је умрла уочи Васкрса, на Велику суботу, у априлу 1892. године. Бог јој је услишио последњу жељу, видела је вољеног сина Николу и опростила се са њим.
Извор: Новости