Прича се да је неки персијски владар унајмио учитеља за свога сина како би га подучио знању и лепом понашању. Када је владарев син све добро савладао и научио, а у лепом понашању постао прави узор,
учитељ га позва себи и добро га истуче без икаквог разлога. То дечак никад није могао заборавити, а када је поодрастао и отац му умро, он поста владар уместо оца. Тада се сети свога учитеља, позва га преда се, па га упита:
– Зашто си ме тог и тог дана онако жестоко истукао без икаквог разлога и повода?
Учитељ му одговори:
– Знај, о владару, када сам видео да си онако бистар и да си све схватио што сам те ја подучио, знао сам да ћеш ти једнога дана наследити свога оца. Истукао сам те зато да бих ти показао шта значи бол који неко неком нанесе неправедно и без икаквог разлога, па да се ти као владар трудиш да ни над ким насиље не проводиш, јер онај коме је насиље учињено, то лако не заборавља!
Владар се захвали своме учитељу на свему и богато га награди.