Знате ли да деца која одрастају уз баку и деку себе доживљавају као срећније особе?
Да ли имате утисак да ваши родитељи више воле своје унуке, вашу децу, да им се више посвећују, више их подржавају, више их „пазе и мазе“ него што су то чинили вама? Утисак вас не вара, потпуно сте у праву.
Писац и песник Џејмс К. Фланеган оставио је својим унуцима писмо са бројним животним саветима, као што су:
Не плашите се никога и ничега и живите пуним плућима.
Следите своје жеље без обзира на то колико су тешке и колико се разликују од туђих.
Сви смо ми сасвим обични људи, то важи и за оне који носе прескупу одећу или имају велике титуле или моћ.
Читајте књиге колико год можете, оне су предиван извор уживања, мудрости и инспирације.
Увек будите искрени.
Не чекајте да имате довољно новца или док се све коцкице не сложе. То се никада, али никада не дешава.
Не вичите! То никад не успева, а повређује и вас и друге. Сваки пут кад сам викао, доживео сам неуспех.
Грлите људе које волите. Реците им сада колико вам значе, не чекајте да буде прекасно.
Сугестије овог мудрог деде су, заправо, духовне поуке. Родитељи такође знају да треба живети пуним плућима, помагати људима, бити искрен, али ретко то говоре својој деци. Зашто?
Родитељска комуникација са децом се углавном своди на једноставна питања организације времена, боравка у вртићу или школи, подсећања на обавезе. Док сте ви одрастали, о овим темама су и ваши родитељи најчешће са вама разговарали. Међутим, да ли сте приметили у којој мери су ваши родитељи променили начин комуникације и своје васпитне ставове уопште, када су постали баке и деде?
Тако, уколико су у доба вашег детињства били превише захтевни или амбициозни, можда и грубо кажњавали за свакакве ситнице, сада, када погледају у своје унуке, као да се преобразе у неке сасвим друге особе. Или, на пример, родитељи који не говоре својој деци колико их воле, то у великој мери говоре и показују својим унуцима. Па рецимо они родитељи који су увек инсистирали на најбољим оценама своје деце, данас, на оцене својих унука једва обраћају пажњу, а неретко подсећају родитеље да не паниче око тога, јер је важно само да дете буде „живо, здраво и весело…“.
Како је дошло до ове велике промене?