На данашњи дан је умро Ф. Достојевски: Човек је жив онолико дуго колико се о њему прича
На данашњи дан 1881. године, овај велики писац умро је у шездесетој години живота.
Његова дјела представљају комбинацију свакодневних тема које прате обичног човјека кроз које се преплићу вера, патња, љубав и само значење живота и чине га једним од највећих и најзначајнијих писаца свих времена.
Тежак живот, прилично несрећно дјетињство, хапшење због политичких ставова против тадашњег цара, одвођење на вешала која су представљала само застрашивање осуђеника, осам година проведених у затвору у Сибиру са убицама и лоповима, нису могли да угасе његов стваралачки жар.
Своја дела писао је за новац, а стварао их је у невероватним временским роковима. Оскудица и неимаштина је Достојевског приморала на ужурбан рад, али истовремено у њему покретала невероватну продуктивност и омогућила интезитет догађаја и драматичност израза. УспЕо је да продре до најдубљих и најцрњих делова људске душе, те да, уз свој психолошки дар, напише 15 романа, 17 приповедака, велики број есеја, писама и превода са француског језика.
У његова најпознатија дела спада роман „Биједни људи“, написан прије хапшења, који му доноси велику славу. Након повратка из Сибира, Достојевски открива Русима један нови свет, паралелан њиховом, у „Записима из мртвог дома“. Након смрти брата и жене, велики писац пада у дубоку депресију и открива коцкарску страст која га уводи у велике дугове. Да би их исплатио, пише своја велика дела „Злочин и казна“ и „Коцкар“. Када упозна Ану Григориевну, успева да се уздигне из овоземаљског блата и његов свет се у потпуности мења.
На сахрани Фјодора Достојевског било је преко четрдесет хиљада поштовалаца генија који, кроз своја дјела, и данас живи. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева.
„Знајте да нема ничег вишег, и јачег, и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито која је понесена још из детињства, из родитељске куће…
Једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда је баш најбоље васпитање. Ако човек понесе много таквих успомена са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас.“
Фјодор Михајлович Достојевски