“Beba ti je navikla na ruke!”, “Ne uzimaj bebu čim zaplače!”, “Ne navikavaj bebu na nošenje!” samo su neke od pretnji koje čujemo od dobronamerne okoline. Beba jača pluća kad plače, objasniće ti. Navići ćeš bebu na sebe, upozoriće te.
Istina je da beba dugotrajnim plakanjem razvija samo strah i nepoverenje. A ne znam na koga biste navikli bebu, ako ne na njegovu majku? Na komšinicu, prodavca kokica ili možda na spremačicu u zgradi?
Ozbiljno pitam.
Na koga da naviknem rođeno dete, ako ne na sebe?
Zašto se plašimo nošenja?
Nemam odgovor na ovo pitanje. Kada sam protivnike nošenja pitala šta je loše u tome rekli su da će mi dete biti razmaženo, a da ću ja sebi upropastiti leđa. Dete se, nažalost ili na sreću, ne razmazi nošenjem i ispunjavanjem potreba, već nepostavljanjem granica i bezgraničnim ispunjavanjem želja i hirova. A korišćenjem dobrih nosiljki ili marama leđa sigurno ne trpe.
Bebe nam refleksima pokazuju da ih moramo nositi
Nošenja nas, zapravo, ne bi smelo biti strah, jer brojni telesni znaci (pored psiholoških) govore upravo u prilog tome da su ljudska mladunčad rođena da bi se nosila i bila u neposrednom telesnom dodiru s majkom:
Refleks hvatanja (tzv. palmarni refleks) i Moroov refleks, na prvom mestu. Oba refleksa su urođena, i povlače se nekoliko meseci od rođenja. Refleks hvatanja aktiviraćete ako bebi koja leži okrenuta ka vama sa rukama ispred sebe u dlan stavite prst. Reakcija bebe biće moćan stisak ruke. Moroov refleks zovu još i “refleks maminog zagrljaja”, a aktivira se kada se novorođena beba uplaši, posebno ukoliko pomisli da pada. Beba reaguje tako što se izvija, širi ruke i traži nešto za šta bi se uhvatila (mamino telo). Stisak novorođene bebe je toliko moćan da može da nosi celu težinu njenog tela.
Kada novorođenče podignemo sa podloge, refleksno će se skupiti i saviti noge u položaj žabice. Na taj način se priprema za optimalan položaj pri nošenju. Ovaj položaj želimo da postignemo pri nošenju u maramama i nosiljkama.
Novorođenče koje je samo i ne vidi (ne oseti) majku u neposrednoj blizini, oglasiće se veoma glasnim plačom. Taj i takav plač nam je zapisan u genima. Morali smo plakati glasno i tako upozoriti naše majke da smo ostavljeni i da nas neka grabljivica može pojesti.
Novorođenče ne može preživeti bez pomoći majke, ili druge odrasle osobe. Zbog toga se i oseća životno ugroženo kad je samo, i zbog toga plače “na sav glas”.
Vaša beba ne može preživeti bez vas, to pokušava da vam objasni svojim upornim plakanjem.
Biologija nam naređuje da nosimo svoje mladunce
Nemački biologičar Bernhard Hasenstein je osnovnoj podeli mladunaca na one koji čekaju u gnezdu i one koji prate roditelje dodao i treću grupu: oni koje roditelji nose. Zečevi i ptice, na primer, čekaju u gnezdu. Jare, jagnje, lane prate svoje roditelje. A kenguri i majmuni nose svoju mladunčad.
Na žalost svih roditelja koji savršeno srede bebinu sobu i krevetić, a onda za prvi rođendan shvate da je beba najviše vremena provela na njihovim rukama – ljudi spadaju u poslednju, “nošenu” grupu.
Ljudsko mladunče rađa se “nedovršeno”. Nismo sposobni da trčimo za mamom odmah po rođenju. Ne vidimo, i nismo sposobni ni za samostalno držanje glave, kamoli trčanje.
Dvadeseti vek je uporno (pogrešno) tvrdio da bebe mogu biti samostalne i da su sposobne mirno da čekaju u svom “gnezdu” (sobi, krevetu, kolicima). Čisto biološki gledano, međutim, imamo sve odlike nošenih mladunaca.
Širom sveta, različite kuture imaju različite načine kako da bezbedno nose svoje mladunce. Iako je svima prvo na pameti Azija i Afrika, i na našim prostorima bebe su se nosile u nosiljkama, korpama i košarama. Nažalost, zaboravili smo to. Kada je aristokratija izmislila kolica kako bi se plemićka deca razlikovala od niže klase svi su oberučke prihvatili novi trend.
Surovi dvadeseti vek, sa dva svetska rata i bezbroj lokalnih i regionalnih, smatrao je bliskost suvišnom.
Srećom, dvadeset prvi vek vratio je u modu dodir, ljubav, nežnost. Nakon što su decenijama istraživanja nedvosmisleno ukazivala na to da je težnja ka (pre)ranoj samostalnosti beba pogrešna, vraćamo se korenima. Uvažavamo svoje instinkte i podižemo, grlimo i nosimo bebu koja plače.
Umesto zaključka
Za kraj iznosim podatak dokazan istraživanjem da nošene bebe plaču čak 43% manje nego one koje nisu nošene. Verujem da na kraju ovog teksta i sami razumete zbog čega je to tako.
Ovaj tekst je nastao kao deo podrške kampanji “Svaki trenutak je važan!” koju sprovodi UNICEF Srbija u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Cilj kampanje je da se podigne svest o važnosti prvih 1000 dana života i značaju ranih iskustava za razvoj deteta.
Prve godine života predstavljaju kritičan period prilagođavanja i reagovanja na intervencije. Kada su deci uskraćeni adekvatna ishrana, podsticaj i zaštita, štetni efekti mogu dovesti do dugoročnih posledica za dete, porodicu i zajednicu uopšte.
Proces brige o deci počinje u najranijoj fazi njihovog života i zavisi od okruženja u kojem dete raste. Optimalni uslovi u njegovom domu, adekvatna ishrana, interaktivan odnos sa roditeljima i starateljima i nenasilne metode disciplinovanja u velikoj meri utiču na dobrobit deteta.
Ova kampanja ima za cilj da pomogne roditeljima i starateljima da naprave izbore koji će dovesti do optimalnog razvoja njihove dece, kako bi svako dete dobilo šansu za najbolji početak u životu i dobre osnove za budućnost.
Preuzeto: Nosime