У мору случајева насиља у школама (који су, заправо, већ престали да буду случајеви и прерасли у нешто што смо почели да прихватамо као нормално) најновији који се десио у Техничкој школи у Трстенику превазилази све што смо до сада могли да видимо.
Без трунке поштовања, емпатије, бахато и бесно, ученици се иживљавају над наставницом. У једном тренутку, дечак који стоји иза ње док она седи на својој столици, извлачи јој ту исту столицу и она пада на под, док се сви присутни забављају и смеју.
Дакле, ако идемо ка дну, делује да је последња станица ту, баш близу.
А на питање ко је заказао и како смо овде стигли, одговор је – сви. Родитељи, институције, школа.
Покушај да се прилагодимо савременим трендовима и европском начину живота потпуно је легитиман. Међутим, не могу се Закони и Правилници само писати и објављивати без размишљања о томе како ће уопште изгледати реализација.
Примера ради, у развијеним државама основна школа је обавезна. Тако је, сада, и код нас. Не можете избацити ђака из школе ма колико правио проблеме и недолично се понашао. Одлично! Тако и треба да буде. АЛИ ТЕК НАКОН ШТО:
– Оспособите институције
– Натерате Центар за социјални рад да ради свој посао
– За ученике које праве велике проблеме обезбедите, на неколико недеља, одлазак у посебан дневни боравак за рад са проблематичном децом (какав, узгред, у Новом Саду и Крагујевцу постоји)
– Натерате судство да ради свој посао, уместо да предмети у којима се туже родитељи васпитно запуштене деце – застаревају, а последице за њихову небригу не постоје.
Много је ствари које смо морали да урадимо пре него што смо основну школу прогласили обавезном. А ми нисмо урадили скоро ништа.
У Трстенику је, пак, у питању средња школа, која законом није обавезна, али се и у таквој ситуацији родитељи често снађу и брже-боље повуку документа и пребаце дете у школу. И проблем решен. До прве следеће прилике.
На тему насиља разговарали смо са Станиславом Стевуљевићем, директором ОШ „Никола Тесла“ у Раковици која је такође била у центру пажње јавности када се, пре три године, догодио инцидент на часу физичког. Додуше, ни близу тако потресан као овај који имамо ту несрећу да гледамо протекла два дана. Избила је туча између ученика, а наставница је пришла иза леђа једном од њих како би их раздвојила и том приликом задобила ударац за који је било јасно да није био упућен њој. Ипак, дисциплинкси поступак је покренут против оба ученика, али полиција није била укључена јер, како је директор објаснио, није било елемената за то.
– Када имате школу у који иде неколико стотина или чак 1000 ђака, довољно вам је свега 20 проблематичне деце, па да вам васпитно-образовни рад буде вишеструко отежан. Ми смо, у таквим случајевима, заиста прибегавали различитим тактикама не бисмо ли решили проблем, али системско решење не постоји. – каже Стевуљевић.
Он наводи да ни Центри за социјални рад не сарађују у мери у којој би требало, иако их школа укључује.
– Имамо ученике који се не појављују данима, па када се појаве изазову неки проблем или ситуацију. Обратимо се Центру за социјални рад и после неког времена само добијемо извештај да су покушали да ступе у контакт са родитељима и да их нису пронашли на адреси. И они су тиме свој део посла завршили. А када их питам могу ли да их позовем кад се ученик појави, па да тада дођу и затраже од њега да их одведе родитељима, добијем неодређене одговоре и јасну поруку да то није опција. И како ми онда да решимо тај проблем? – објашњава наш саговорник.
Он каже и да за родитеље који се не одазивају на позиве школе и не реагују на насиље које њихово дете врши, не постоје адекватне санкције.
– Школа има могућност да поднесе прекршајну пријаву, а ми смо и то покушали. И после извесног времена нам је од суда само стигло обавештење да је случај застарео. У неким земљама се ове ствари врло једноставно решавају. Примера ради, у Швајцарској, неоправдан изостанак са родитељског састанка коштаће родитеље 300 евра. Такође, ако њихово дете има проблеме у понашању, родитељи су дужни да сносе трошак за додатни васпитни рад. – каже Стевуљевић који додаје и то да је велики проблем што, чак и кад дође до случајева озбиљног насиља, укључи се и полиција, не постоји подношење тужбе по службеној дужности, већ је све на школи или самој жртви насиља.
– То не би смело да буде тако. Ми као школа треба да се бавимо васпитно-образовним радом, а не да се повлачимо по судовима. Екстремне случајеве насиља би требало пријављивати по службеној дужности. – закључује наш саговорник.