Сви имамо лоше дане, дане када ситница може да нас натера да планемо, па тако и неки безазлени дечји несташлук мозе да изазове бурну реакцију.
Упркос томе, вербално или физичко насиље није решење, њиме се не може постици ваљано васпитање нити задобити поштовање детета. Деца упијају наше речи, пажљиво посматрају наше поступке. Ми смо центар њиховог света и њихов узор. Ако желимо да се наше дете понаша пристојно, сами морамо да будемо примерни и одмерени. Од нашег става и модела понашања зависи да ли ће дете делати на адекватан начин и израсти у прихваћено, срећно, задовољно социјално биће.
Управо због тога не треба викати на дете. Викање не води позитивним резултатима. Деца су подложна нашем утицају, а наше речи имају моћ да преокрену њихов свет. Када им упутимо лепу реч, уздижемо их и дајемо им снагу, а уколико наиђу на галаму и неоправдан прекор, то нужно оставља последице. Може да се деси и да им кажемо нешто лоше (и нетачно) у афекту и баш зато је важно сачувати присебност и схватити да проблем може да се реши само конструктивним разговором и сталоженим тоном. Понекад заборављамо колико су њихова срца крхка и колико лако се могу сломити. Понекад обузети бесом и љутњом заборављамо оно најважније – они нас воле највише на свету и морамо да водимо рачуна о њиховим осећањима!
Викање се може избећи на више начина. Покушајте, рецимо, да направите листу потенцијалних решења за поправку нежељеног понашања код детета, па да их користите по потреби уместо вербалног или физичког кажњавања. Треба потражити другачије приступе и тежити да се детету на адекватан и недвосмислен начин изнесе шта се од њега очекује, а које понашање никако не би требало да се понавља.
Уколико ипак изгубите стрпљење и подвикнете, извините се детету. Показаћете му да и сами сносите одговорност за своје грешке и научићете га како треба да се поступи када се огрешимо о некога. Сутра ће и они знати да признају грешку и да се извине.
Последњи и најважнији савет за успешну комуникацију са дететом је да стрес са посла не доносите кући. Ни стрес са посла, а ако је то икако могуће ни сам посао. Сигурно је тешко апстраховати то осећање, али малишани нису криви и родитељ не сме преносити своје фрустрације на њих. Замислите ситуацију у којој дете читав дан очекује да вас поново види, загрли, поразговара с вама или се поигра, а ви, већ нервозни због тога што имате стресну ситуацију на послу, уместо да се посветите детету, седате за рачунар и настављате да радите. Дете ће сигурно направити неку штету или неслану шалу, било да привуче вашу пажњу или из другог разлога, а ви сте ти који треба да реагујете хладне главе и без агресије. Када сте код куће, време и мисли треба да посветите тим малим људима. На свет сте их донели да вам улепшају живот – допустите им то и бићете много срећнији!