Већина ученика прави грешке приликом обнављања градива. Подигните главу на тренутак, књига неће побећи, и издвојите пар минута да прочитате ова запажања.
Чак и најбољи план учења може бити бескорисан уколико не разумемо како функционише наше памћење. Тек када будемо разумели какву замку нам припрема наша претерана самоувереност, можемо се уздати у вештине учења које већ знамо.
Психолог који се бави учењем и памћењем, Том Стаффорд, наводи за Тхе Гуардиан да су му познати бројни савети за понављање наученог као на пример да рашчланимо градиво за учење, да се трудимо да се присетимо информација уместо да их само препознајемо, да организујемо информације које желимо да научимо. Вероватно сте чули већину ових савета.
Али и најбољи савет може бити бескористан уколико не разумемо зашто и како он функционише.
Разумевање једног фундаменталног принципа људске меморије може нам помоћи да избегнемо губљење времена на учење на погрешан начин.
Тај принцип гласи: Привлаче нас модели учења и понављања који нам се чине добрима, али су заправо прилично лоши и не помажу нам у учењу. То може узроковати појаву претеране самоуверености у остварени успех. Ево неколико савета за све оне који припремају испит.
1. Препознавање информација као замка
Најједноставнији принцип учења је понављање. Изнова се враћамо ономе што смо прочитали или написали. Проблем са овим принципом је тај што смо склони да помешамо нашу способност да препознамо информацију и да је се сетимо у одговарајућем тренутку.
Препознавање и присећање су два сасвим другачија принципа. Препознавање је много лакши задатак – све што је потребно је да погледате нешто из вашег окружења и да то препознате тако што ће вам се јавити осећај да вам је то познато. Исти је принцип и са учењем. Kолико пута вам се догодило да током понављања погледате скрипте и кажете „Мука ми је више од овога, не могу да их гледам!“. То је зато што имате осећај да вам је то познато и мислите да сте то већ запамтили, али то не значи да ћете моћи да је се сетите када дође време за то.
На испиту не добијате поене за то што нешто можете да препознате или не, већ само онда када упете тога и да се сетите и да га репродукујете по сећању. Чак ни снажан осећај да вам је нешто познато у том тренутку не гарантује да ћете моћи свега да се сетите.
Урадите једноставан тест. Покушајте да се сетите неке песме коју сте чули милион пута на радију, али покушајте да запишете све речи песме од почетка до краја. Да вам је неко пустио ту песму и питао вас да ли знате све речи, ви бисте били 100% сигурни да знате. Али да ли је то заиста тако? У овом случају, ви сте се ослањали на препознавање које вас је у потпуности заварало и „убедило“ да знате баш све речи.
Зато не вежбајте препознавање, морате вежбати присећање.
2. Заборавите на бубање
Још један искрено користан савет је да заборавите на бубање и да распоредите материју за учење на мање сегменте. Рецимо да вам је потребно 5 сати да научите неку лекцију, више ћете запамтити и научити уколико тих 5 сати разбијете на временске целине и тако сваки дан учите по сат времена него да ођедном седнете и учите 5 сати без престанка једну ствар. И сви то знамо и опет бубамо и учимо по цео дан. Разлог није у томе што смо неорганизовани и што немамо времена. Наравно да је време одлучујући фактор, али постоји још нешто!
Бубање нам даје лажни осећај да смо више научили и тада нас мање гризе савест. Kада завршите са учењем ви имате осећај да сте сигурно то научили. Проблем је тај што, иако ви то тренутно знате, везе у вашој меморији које су настале су још увек врло слабе. Kада распоредите учење на временске интервале можда се не чини тако корисним, али тада ће се везе утврдити много боље.
3. Ићи линијом мањег отпора
Светски признати експерт K. Андерс Ерицссон сматра да нико не може развити највиши ниво вештине без 10.000 сати промишљеног тренинга. То значи да приликом понављања морамо се фокусирати на ствари које најмање знамо, не на оно шта знамо најбоље.
Наравно да је много занимљивије и пријатније када понављамо оно што знамо, будући да се тада активира осећај задовољства што нам је нешто познато, много више него кад се фокусирамо на оно што нам слабије иде. Понављање не би требало да се своди на то да потврђујете себи оно што већ знате, мора се односити на циљни труд да препознамо оно што не знамо.
4. Вежбајте репродукцију наученог, а не усвајање
Сваки ефективни план учења мора да садржи одговоре на питања који садрже све информације које понављате, али често смо у искушењу да то изоставимо и да се фокусирамо на само усвајање информација.
Никада не би требало да се сувише сконцентришете на само усвајање материје, уместо да увежбавате репродукцију знања. За тест ћете се припремати тако што ћете вежбати писање пуних одговора на питања као да сте на тесту. Симулација правог теста је најбољи начин да поновимо сво градиво које морамо спремити за испит.
Нити једна од ових техника није нуклеарна физика. Али схватање наше тенденције да уложимо мање труда када понављамо и да се ослонимо превише на осећај познатог, може нам помоћи да променимо начин на који учимо.
Kада би требало да почнете да обнављате градиво и да се преслишавате, па оног тренутка чим вам се нешто учини „познатим“. Можда ће звучати лоше и демотивирајуће, али уколико вам понављање наученог иде лагано вероватно то радите погрешно. Требало би да буде тешко.
Извор: Студентскиживот/theguardian.com