Никада нисам имала ту врсту страха који паралише, али није ни било једноставно долазити на такмичења и пливати тешке и исцрпљујуће трке. Наравно, од тебе се увек очекује да победиш. Ако ниси први, ниси ништа. То је велики стрес за једно дете, наметнут од стране околине. На трке сам због тога одлазила са великом тескобом у стомаку и размишљала шта ћу ако не будем прва. Побогу, неће свет стати ако некада изгубиш. Тешко је нешто тако објаснити и приближити малом детету.
Тако су године одмицале, а ја постајала зрелији такмичар, приоритети су ми се мењали, али и даље је постојао тај притисак околине, оно чувено “ако ниси први – не постојиш”. Почела сам на сваком тренингу да дајем максимум и, наравно очекивала да ће се на сваком такмичењу резултати померати за по више секунди. Међутим, уследио је период стагнације. Почнеш да се питаш “зашто се уопште и трудим”, јер свако од нас жели награду за свој труд. Пет година је трајала та стагнација. Време нисам поправљала, чак сам и пливала лошије него икад, а прва сам улазила у базен и последња излазила. Хтела сам да одустанем, падала чак и у депресију.
Сама сам себи тражила и налазила мане. Велико је то оптерећење за девојчицу од 16 година. На срећу, имала сам родитеље који су веровали да ће се мој рад и труд исплатити. Нису ми дозволили да посустанем и да се касније кајем. А, верујте, кајала бих се. Ипак сам уложила толико година у пливање, да бих сад одустала. И тако сам, годину по годину преживљавала, иако резултатски нисам мрднула. Осећала сам се као медвед који спава зимским сном, али он је трајао 5 година, тек касније сам схватила да је то било на моју срећу.
Извор: nadjahigl.com