Nikada nisam imala tu vrstu straha koji parališe, ali nije ni bilo jednostavno dolaziti na takmičenja i plivati teške i iscrpljujuće trke. Naravno, od tebe se uvek očekuje da pobediš. Ako nisi prvi, nisi ništa. To je veliki stres za jedno dete, nametnut od strane okoline. Na trke sam zbog toga odlazila sa velikom teskobom u stomaku i razmišljala šta ću ako ne budem prva. Pobogu, neće svet stati ako nekada izgubiš. Teško je nešto tako objasniti i približiti malom detetu.
Tako su godine odmicale, a ja postajala zreliji takmičar, prioriteti su mi se menjali, ali i dalje je postojao taj pritisak okoline, ono čuveno “ako nisi prvi – ne postojiš”. Počela sam na svakom treningu da dajem maksimum i, naravno očekivala da će se na svakom takmičenju rezultati pomerati za po više sekundi. Međutim, usledio je period stagnacije. Počneš da se pitaš “zašto se uopšte i trudim”, jer svako od nas želi nagradu za svoj trud. Pet godina je trajala ta stagnacija. Vreme nisam popravljala, čak sam i plivala lošije nego ikad, a prva sam ulazila u bazen i poslednja izlazila. Htela sam da odustanem, padala čak i u depresiju.
Sama sam sebi tražila i nalazila mane. Veliko je to opterećenje za devojčicu od 16 godina. Na sreću, imala sam roditelje koji su verovali da će se moj rad i trud isplatiti. Nisu mi dozvolili da posustanem i da se kasnije kajem. A, verujte, kajala bih se. Ipak sam uložila toliko godina u plivanje, da bih sad odustala. I tako sam, godinu po godinu preživljavala, iako rezultatski nisam mrdnula. Osećala sam se kao medved koji spava zimskim snom, ali on je trajao 5 godina, tek kasnije sam shvatila da je to bilo na moju sreću.
Izvor: nadjahigl.com