Док сам пред обдаништем чекала да васпитачице изведу моје дете, сасвим случајно се одвијала са стране једна ситуација која ме је и подстакла да напишем овај текст.
Прочитајте и: Зашто је васпитачица најзначајнија фигура у животу детета
Наиме, мајка која је преузела своје петогодишње дете, нагласила је васпитачици да јој је дете тврдило да су му друга деца рекла нешто што га је увредило. Васпитачица, која је била присутна током инцидента с децом, објаснила је мајци да то што је њено дете рекло није истина, и предложила јој да обави разговор са својим дететом. Незадовољна њеним предлогом, мајка јој упути сугестију да позове неко дете „од поверења“ како би проверила наводе свог детета. С благом нелагодом и негодовањем, васпитачица је послуша, изведе тражено дете, и девојчица потврди наводе васпитачице, тврдећи да је дете ове мајке рекло неистину. Како није била задовољна одговором, мајка предложи васпитачици да изведе још једно дете (по имену и презимену) да утврди истинитост онога што су рекле васпитачица и петогодишња девојчица.
Васпитачица, видно узнемирена, с нелагодом и благим негодовањем изведе и друго дете, које потврди речи васпитачице, што је мајка дочекала следећом, запањујућом реченицом: „Хвала вам, обавићу разговор још једном са својим дететом, и питати га како је тачно било.“. А дете, са оним победничким подсмехом, погледа у васпитачицу и оде задовољно са мамом кући.
Прочитајте и: 10 заблуда о раду васпитача
Након те реакције мајке, остала сам у чуду, са мишљу да све оно што нам се догађа са децом, сви проблеми заиста потичу од односа родитеља према одгоју, начину на који родитељи усмеравају, одгајају, разговарају и одгојно запуштају своју децу, формирајући их од раног детињства у неваспитане, запуштене егоисте, који сутра неће уважавати никог, нити ће имати свест о вредности било чега и било кога.
Наиме, врло често имамо прилику да чујемо од саговорника како децу треба одгајати у слободоумном духу, пуштати им избор и на вољу већину ствари које, док су мали, заиста нису у стању направити и разазнати. И претежно долазимо у сукоб мишљења о васпитним методама када су те ствари у питању. Иако ми јесмо у 21. веку, где се одгој значајно разликују од одгоја када смо ми били мали, а нарочито од одгоја из времена наших родитеља, оно што је заједничко јесте да је детету и даље неопходно поставити границу до које може да иде, временом је коригујући.
За одгој самосвесног, самомислећег, слободоумног и самосталног детета, неопходно је да родитељи буду истрајни, доследан и да оба родитеља делују једнако. Као неко ко ради са ученичком популацијом, али и са родитељима, врло често сам долазила у вербални сукоб са родитељима, где су ми се јављали с поруком: ,,Ја му не могу ништа“, само из разлога што су били попустљиви родитељи, нису се бавили дететом, а касније када приликом одрастања дете постане свесно себе, оно заиста нема граница, и онда прераста у друштвени проблем.
Родитељи с почетка ове приче дођу тад на ,,наплату“ друштвеној заједници и свима нама који учествујемо неделовањем и нереаговањем. Бојим се да ће та деца сутра бити одрасли који ће се залетати аутомобилима у пуне баште, коштати друштвену заједници много у сваком смислу, и наметати нове некултурне трендове, који ће да померају лествицу пристојног и лепог.
Не желећи да отварам причу око наставног кадра, који је дефинитивно потребно стручно а не страначки исфилтрирати, наше удовољавање оваквим родитељима њима даје прилику, могућност и полет да се овако понашају. Овакве ситуације је неопходно сећи у корену, родитеља који очигледно нема усвојене норме лепог и пристојног понашања упутити на прописе, а васпитачици дати више простора за деловање и упућивање родитеља на норме пристојне комуникације, када је већ за живота није била у прилици усвојити. Желећи да изађе родитељу у сусрет, а у страху да ће настати проблем, направила је пропуст који је самим извођењем друге деце да их неки тамо родитељ испитује (веродостојност изјаве васпитачице и петогодишњег детета) дала овој мајки с почетка приче простора и прилику да се тако понаша.
Васпитање детета је врло важно за све нас, и апелујем на родитеље који немају капацитет родитељског деловања и ауторитета, да потраже стручни савет и смернице (не обазирући се на то како ће средина гледати на то, јер се ради о улагању у капацитет детета) како њихово дете не би сутра било друштвени проблем, али свакако и васпитно-образовним институцијама, да овакве родитеље позову, обавезе разговор, упуте и посаветују.
Аутор: мр сц. Едина Осмић-Шадић, психотерапеут под супервизијом