Dok sam pred obdaništem čekala da vaspitačice izvedu moje dete, sasvim slučajno se odvijala sa strane jedna situacija koja me je i podstakla da napišem ovaj tekst.
Pročitajte i: Zašto je vaspitačica najznačajnija figura u životu deteta
Naime, majka koja je preuzela svoje petogodišnje dete, naglasila je vaspitačici da joj je dete tvrdilo da su mu druga deca rekla nešto što ga je uvredilo. Vaspitačica, koja je bila prisutna tokom incidenta s decom, objasnila je majci da to što je njeno dete reklo nije istina, i predložila joj da obavi razgovor sa svojim detetom. Nezadovoljna njenim predlogom, majka joj uputi sugestiju da pozove neko dete „od poverenja“ kako bi proverila navode svog deteta. S blagom nelagodom i negodovanjem, vaspitačica je posluša, izvede traženo dete, i devojčica potvrdi navode vaspitačice, tvrdeći da je dete ove majke reklo neistinu. Kako nije bila zadovoljna odgovorom, majka predloži vaspitačici da izvede još jedno dete (po imenu i prezimenu) da utvrdi istinitost onoga što su rekle vaspitačica i petogodišnja devojčica.
Vaspitačica, vidno uznemirena, s nelagodom i blagim negodovanjem izvede i drugo dete, koje potvrdi reči vaspitačice, što je majka dočekala sledećom, zapanjujućom rečenicom: „Hvala vam, obaviću razgovor još jednom sa svojim detetom, i pitati ga kako je tačno bilo.“. A dete, sa onim pobedničkim podsmehom, pogleda u vaspitačicu i ode zadovoljno sa mamom kući.
Pročitajte i: 10 zabluda o radu vaspitača
Nakon te reakcije majke, ostala sam u čudu, sa mišlju da sve ono što nam se događa sa decom, svi problemi zaista potiču od odnosa roditelja prema odgoju, načinu na koji roditelji usmeravaju, odgajaju, razgovaraju i odgojno zapuštaju svoju decu, formirajući ih od ranog detinjstva u nevaspitane, zapuštene egoiste, koji sutra neće uvažavati nikog, niti će imati svest o vrednosti bilo čega i bilo koga.
Naime, vrlo često imamo priliku da čujemo od sagovornika kako decu treba odgajati u slobodoumnom duhu, puštati im izbor i na volju većinu stvari koje, dok su mali, zaista nisu u stanju napraviti i razaznati. I pretežno dolazimo u sukob mišljenja o vaspitnim metodama kada su te stvari u pitanju. Iako mi jesmo u 21. veku, gde se odgoj značajno razlikuju od odgoja kada smo mi bili mali, a naročito od odgoja iz vremena naših roditelja, ono što je zajedničko jeste da je detetu i dalje neophodno postaviti granicu do koje može da ide, vremenom je korigujući.
Za odgoj samosvesnog, samomislećeg, slobodoumnog i samostalnog deteta, neophodno je da roditelji budu istrajni, dosledan i da oba roditelja deluju jednako. Kao neko ko radi sa učeničkom populacijom, ali i sa roditeljima, vrlo često sam dolazila u verbalni sukob sa roditeljima, gde su mi se javljali s porukom: ,,Ja mu ne mogu ništa“, samo iz razloga što su bili popustljivi roditelji, nisu se bavili detetom, a kasnije kada prilikom odrastanja dete postane svesno sebe, ono zaista nema granica, i onda prerasta u društveni problem.
Roditelji s početka ove priče dođu tad na ,,naplatu“ društvenoj zajednici i svima nama koji učestvujemo nedelovanjem i nereagovanjem. Bojim se da će ta deca sutra biti odrasli koji će se zaletati automobilima u pune bašte, koštati društvenu zajednici mnogo u svakom smislu, i nametati nove nekulturne trendove, koji će da pomeraju lestvicu pristojnog i lepog.
Ne želeći da otvaram priču oko nastavnog kadra, koji je definitivno potrebno stručno a ne stranački isfiltrirati, naše udovoljavanje ovakvim roditeljima njima daje priliku, mogućnost i polet da se ovako ponašaju. Ovakve situacije je neophodno seći u korenu, roditelja koji očigledno nema usvojene norme lepog i pristojnog ponašanja uputiti na propise, a vaspitačici dati više prostora za delovanje i upućivanje roditelja na norme pristojne komunikacije, kada je već za života nije bila u prilici usvojiti. Želeći da izađe roditelju u susret, a u strahu da će nastati problem, napravila je propust koji je samim izvođenjem druge dece da ih neki tamo roditelj ispituje (verodostojnost izjave vaspitačice i petogodišnjeg deteta) dala ovoj majki s početka priče prostora i priliku da se tako ponaša.
Vaspitanje deteta je vrlo važno za sve nas, i apelujem na roditelje koji nemaju kapacitet roditeljskog delovanja i autoriteta, da potraže stručni savet i smernice (ne obazirući se na to kako će sredina gledati na to, jer se radi o ulaganju u kapacitet deteta) kako njihovo dete ne bi sutra bilo društveni problem, ali svakako i vaspitno-obrazovnim institucijama, da ovakve roditelje pozovu, obaveze razgovor, upute i posavetuju.
Autor: mr sc. Edina Osmić-Šadić, psihoterapeut pod supervizijom