– Halo, Božo?
– Gde si, penzioner? Eeee, blago tebi… Znaš kako bih se menjao…
– Ma… Videću tek kako je biti penzioner, tu sam do kraja nedelje, ali hteo sam da se posavetujem s tobom, ako imaš nekoliko minuta, neću te dugo zadržavati.
– Reci, naravno!
– Vidi, rekla mi je direktorka da održim neki govor u petak na ispraćaju, pa sam pokušao nešto da napišem kao koncept, ali ne ide mi, pa da te pitam šta da radim. Ne bih hteo onako da odradim to sve u stilu „Bilo je zadovoljstvo raditi sa vama“ i te frazice. Hteo sam nešto iskreno, nešto što možda nekome bude značilo, znaš, nešto što stvarno mislim…
– Pa, tebi bar ne bi trebalo da bude teško, predavao si književnost skoro četrdeset godina…
– Nije problem to uobličiti, nego ne znam tačno šta da kažem, kao da sam se podelio u dve ličnosti koje se međusobno ne slažu. Evo, u delu gde sam hteo da pričam o našem poslu, mislio sam da kažem kako je ovaj posao prelep, jer radimo sa mladima i stvaramo budućnost, ali i sve kompleksniji, jer je svaka generacija sve teža za saradnju i sve slabija, sve manje uče, ne čitaju i tako, naravno uobličio bih ja to nekako.
– Da, pa?
– Pa, nije dobro. Jesi video onaj prilog da nam je svaki osmi učenik u Srbiji „vukovac“?
– Uh… to je baš mnogo. Jesi siguran da si dobro razumeo?
– I ja sam se ponadao da nisam, a onda sam shvatio da je i kod nas slično. Sećaš se, recimo, statistike sa veća u junu? Nismo imali dobre i dovoljne – sve odlični i vrlodobri. Ispade da su nam, zapravo, generacije sve Tesla do Pupina! Prosečna ocena u školi je bila, dobro se sećam, četiri zarez jedan. Pa, kako su to slaba deca? Od tri odeljenja u školi imali smo četrnaest „vukovaca“!
– Da, razumem… Ja bih, da ti pravo kažem, taj deo skroz izbacio, ne moraš da pričaš kakav je posao prosvetnih radnika, svi smo u istom sosu i znamo kakav nam je posao i kakva su deca!
– E, to sam hteo da te pitam! Znači da o tome ništa ne govorim… Dobro… Ali onda dolazim do sledećeg dela gde sam mislio da kažem da su nastavnici entuzijasti kojima su ruke vezane zbog sistema koji je izazvao pad kvaliteta i urušavanje čitavog obrazovanja. Pri tom nisam mislio samo na obrazovni sistem, nego na celo društvo, hteo sam da pomenem da deca više nemaju kućno vaspitanje, poštovanje autoriteta, da su agresivna, ne bih to tako grubo rekao, ali hteo sam i nešto o tome.
– To obavezno reci! Deca su slika i prilika roditelja, bahata, bez osećaja odgovornosti, misle da im pripada sve! I o sistemu obavezno nešto reci. Sistem nas je jednostavno upropastio!
– Jeste. Ali, onda sam proverio sa direktorkom, u poslednjih pet godina nismo imali nijedno dete sa smanjenom ocenom iz vladanja. Svi su uvek imali primerno. Jedini izuzetak je onaj Mihajlović i to samo u sedmom razredu četvorka, a u normalnim okolnostima bi imao keca još u prvom! Kako onda mirne savesti da kažem da nas je sistem upropastio i da su deca nevaspitana?
– Tako što nas jeste upropastio! Gde su platni razredi? Kakve su nam plate? Tu nemam dileme, slobodno to reci!
– Ali kakve to veze ima sa ocenama? Nije nam sistem rekao da ne smemo nikome nikad da smanjimo ocenu iz vladanja ili da niko ne padne na avgust a kamoli da ponavlja razred!
– Jeste, ali posle ti dođe roditelj pa te maltretira…
– E, o tome sam i razmišljao. Da li nam je sistem naredio da trpimo kad nas roditelji maltretiraju?
– Vidi, nije ono u pravilniku napisano, ali podrazumeva se… Onda malo plaču roditelji, malo deca, malo kolege, malo „za uspeh“…
– Znači, zapravo smo sami zaključili da bi tako bilo bolje!
– Da, jer u suprotnom ima ceo radni vek da se boriš sa vetrenjačama!
– Pa, to te pitam! Znači, popustili smo! Sami!
– Ako tako gledaš, jesmo, ali…
– A šta misliš da i ovo izbacim? Ovaj deo o sistemu?
– Ja bih to ostavio, ali ako nećeš ni malo da zaokružiš istinu, ako hoćeš da ti stojiš iza svake svoje reči, a ne slažeš se s tim, izbaci!
– Mislim da je tako najbolje! Ne mogu da pričam ono što ne mislim, bar ne sad kad idem u penziju! Koga sad treba da se plašim?
– Pa, jeste…
– I samo još nešto. Hteo sam da kažem da su naši đaci najbolji u svetu gde god da odu i gde god da se pojave!
– I jesu!
– A onda me je uhvatilo nešto da saberem, što se ja sećam, koliko je tih naših najboljih đaka u svetu. I setio sam se one Ružice, sad predaje na Harvardu, ali ona bi dotle stigla i da nije išla u školu, toliko je bila genijalna. Marinković iz Jecinog razreda je na Berkliju, predaje gitaru, to ne možemo reći da je naša zasluga, jer je išao u muzičku školu. Isto važi za onog Stoleta – vaterpolistu, nismo ga mi tome učili. I ne znam da li se sećaš one Ane Rakić, radi kao hirurg u Americi. Možda ih ima još, ali svakako ne možemo reći da je to sad nešto masovno…
– Dobro, ali je dovoljno da se pomene.
– Jeste, ali onda opet dolazim do one konstatacije da su deca sve gora i gora.
– Aha… Da…
– Da preskočim i taj deo?
– Pa…
– Jer, mislio sam nešto, možda je krajnje vreme da se odlučimo – jesu nam deca sve gora ili su najbolja i primerna i istaknu se gde god da odu u svet. Šta misliš da o tome bude govor?
– Ma, ne… Ako me već pitaš za mišljenje, a pošto si ti hteo to sve bude pošteno i pravo i iskreno… Možda je najbolje da ne kažeš ništa. Zahvališ se standardnim „Bilo je zadovoljstvo raditi sa vama“… Uostalom, moguće je da su i ovi do sada koji su se pozdravljali uz takve fraze imali iste dileme kao ti!
– Da znaš! Tako ću! „Drage kolege, hvala na saradnji, a sada pređite na posluženje!“
– E, to!
– Hvala ti, Boki, baš si mi pomogao!
Autor: Maja Bugarčić