Најбољи живи математичар, Рус Григориј Перелман, пронашао је срећу која не зависи од новца. Одбио је заслужену награду од милион долара. Шта је то што он за те паре може да купи, а да већ нема у својој глави? Живи аскетским животом, чита књиге и то га чини бескрајно срећним. Незапослен је. Живи у Санкт Петербургу, у мамином стану, од њене пензије. Григориј потврђује неписано правило према коме је „сваком генију потребан брат или сестра који ће га издржавати“. Комшије га ретко виђају. Понекад прошета у старом сакоу и офуцаним фармеркама. Тврде да живи у сиромаштву иако верују да Григориј то исто мисли за њих.
Григориј је широм света послужио за подсмех претежно оних који су једва и „осмогодишњу” завршили. Истих оних који би и Ајнштајну савете делили, док би Теслу клепали на улици. То што Перелманов алгоритам не може још увек наћи примену за иживљавање рудиментних нагона, ма колико интелектуално они звучали, то само открива примитивност клопке са којом Перелманови критичари покушавају да доскоче животу.
Математика није ствар мишљења, као што ни човек није рационално биће. Светске институције требало би да регулишу право „одраслих“ да буду ирационални и неразборити. Психологија учи да, када се нађе објашњење за неку околност или појаву, тада се блокира природна тенденција свести да надаље самостално делује. На тај начин више не упознајемо себе нити развијамо креативне идеје. Једна од мистагошких категорија је управо Григориј Перелман, који је решио један од седам миленијумских проблема математике: тополошки проблем према коме је сваки тродимензионални простор који је без рупа, повезан и коначан, заправо еквивалентан развученој сфери. Око осам година радио је на решавању Поенкареове хипотезе, а цео поступак је објаснио на 1.000 страна.
Осим што је одбио милион, упамћен је по реченици: „Ако можете да тренирате руке и ноге, зашто избегавате да тренирате мозак?”
ДАН ЗА БРАЊЕ ГЉИВА
Математика је универзални модел природе, а природа је све што знамо. Уметност и философија заснивају се на математици, док се наука и уметност у крајњој тачки спајају. Григориј је руски уметник, љубитељ виолине и математичар, који је интелектуално изнад монетарног система. Само је таква особа и могла да реши миленијумски проблем. Паметан и скроман, Перелман би требао да буде узор српском „џет-сету” који зна да броји, али и даље на прсте.
Запад је на сујети простих људи изградио империју. Антипод макијавелизма, Рус Григориј, модерни је Диоген, слободан у сваком погледу. Иако је социјални случај, Перелману је довољно то што има, док би неком мало било и Београд да му поклоне.
Овај Рус рођен је 13. јуна 1966. године, а, као један од пет чланова совјетске екипе, 1982. године на Међународној математичкој олимпијади освојио је златну медаљу. Докторирао је у Санкт Петербургу, предавао је на неколико америчких универзитета, али је 1994. дао отказ на Берклију, у Калифорнији, и вратио се у Русију. Иако је решио Поенкареов миленијумски проблем, похвалио се само једном свом колеги. Овај је, одушевљен открићем, резултате презентовао научној јавности. Труст математичких мозгова је након дугог низа испитивања његов резултат прогласио бравурозним открићем. Филдсову награду (еквивалент Нобелове), као и CMI признање у висини од милион долара Перелман је одбио. Људи попут Григорија надрастају медиокритете и свакодневне људске потребе, па и потребу за новцем и славом. Није се појавио на церемонији доделе у Мадриду, што се догодило први пут у историји ове награде, уз коментар како „баш тај дан мора у шуму да бере гљиве“. Сасвим логично објашњење једног генија.
Перелман је укратко прокоментарисао да Европско друштво математичара није компетентно да оцењује његов рад, без обзира да ли је оцена позитивна. Уз тек пар речи, руским медијима је изјавио да није заинтересован за новац ни за славу, те да не жели да буде изложен као животиња у зоолошком врту. Након овога, постао је највећа енигма у историји америчких медија, којима је капитал у рангу божанства.
Све собе у стану Перелмана крцате су књигама и папирима. На Гришу се комшије жале да их омета када лоптицом за стони тенис лупка о зид. Обични смртници трче за материјалним стварима, за парама, славом. Док се људи попут Григорија задовољавају основним потребама, уз императив трагања за тајнама. Резултат тога је да плотски људи пуно брже одлазе у заборав. Они попут Моцарта, који је у 36. години умро у највећој беди и који је сахрањен са сиромасима, па му се за гроб ни данас не зна, живе вечно.
ГЕНИЈИ У ЈЕДНОСМЕРНИМ УЛИЦАМА
Није гледао Перелман на сопствене интересе, колико на човечанство и на будућа поколења. Неким људима једноставно је битно да имају паре како би могли купити аудија, набити на главу „реј бана” и висити по цео дан у неком паћеничком кафићу. На крају иза себе оставе речи попут: „Излазио сам, зезао сам се…”
Гледање српске телевизије у већини случајева спада под патологију, а, како се човек претвара у оно што гледа, резултат је једнак као да сте пуцали себи у ногу. Оно што је Григориј Перелман учинио не може ни милијарда долара да купи. Управо из разлога што га готово нико не разуме, он је разумео и схватио оно што нико није у последњих сто година. И најблиставији ум свих времена Никола Тесла умро је као сиромашан човек. Иако је заслужио неколико Нобелових награда, паре су узели они који су покрали његове изуме. Говорио је да му није жао што краду његове идеје, већ што немају своје. Било је код нас још великих људи којима није требало много да би били то што јесу. Последњи је блаженопочивши патријарх Павле.
Човек који живи за принципе, а не за новац, одбацује комодитет знајући да постоји нешто што је вредније од новца. Ствари су финансијски лимитиране и не постоји ствар око које се не може преговарати. Такав вазални однос не уклапа се у концепт генија. „Нормалност”, коју је наметнула већина, довела је до тога да наши „интелектуалци” данас готово никада не одбијају рецимо сто евра, 200 грама кафе или флашу вињака. Зато су генији на нашим просторима све чешће особе чија имена носе једносмерне улице.
И у Русији је Григориј често мета подсмеха. Многи му пребацују што није узео новац и проследио га у добротворне сврхе, заборављајући да је он, уместо новца, будућим поколењима цивилизације оставио врхунско знање, потпуно бесплатно.
Генији често имају проблем у комуникацији са околином, али зато то компензују у неким другим стварима. Управо такви, они покрећу свет. Разазнају да тамнички положај ума не распознаје мисао да је бити сиромашан ствар избора. Док бити богат значи бити човек који се и у потпуној самоћи забавља снагом свог духа и тока мисли. Последње што је руски геније новинарима рекао, било је: „Знам како функционише Универзум. Зашто бих онда трчао да узмем неки милион долара, реците ми?”
Вaсилиј Гoлијанин
Хазардер магазин