Најтоксичнија емоција у детињству, она због које деца не могу да цветају

Срам је засигурно најтоксичнија емоција коју можемо осетити. Сећам се да ме је изразито било срам кад би ми тата на улици нешто приговарао. И то због ствари због којих детету никада не би требало приговарати.

Примера ради, кад би ме водио код доктора па би ми на путу од амбуланте до аута одржао буквицу о томе како сад не бих била болесна да сам њега послушала и носила ону дебљу јакну или обула чизме уместо патика.

Кад бих такве ствари слушала код куће, само бих игнорисала, а напољу је то све било интензивније и теже подношљиво јер је тада он и другима откривао то чега се стидим. Молила сам бога да не сретнемо никога путем да не би и други видели то што успешно скривам. То да су сви други ок осим мене. Сва деца очигледно слушају родитеље, а ја не знам који је мој проблем и зашто не могу задовољити татине критеријуме. Зашто једноставно не могу бити довољно добра за њега. А желим то.

Нисам желела да ико чује како ме посрамљује на улици јер сам мислила да се други са мном друже и да ме прихватају само зато што ја успешно сакривам то што јесам.

Како тужно уверење.

И какво узалудно трошење енергије.

Ето то се догађа кад детету усадимо осећај срама. Дете не троши енергију на цветање него на скривање онога што је сада провирило ван.

То посрамљивање у јавности ми је баш било болно. То је и издаја и срам истовремено. Ајде што ти мислиш да не ваљам, али сад ћеш и свима другима обзнанити да сам једина ја с грешком. То осећам као издају.

Зато, не посрамљујте своју децу, тако их спречавате да процветају.

Аутор: Мој свијет одгоја