Nekada je sistematsko bavljenje sportom počinjalo u šestom ili sedmom razredu osnovne škole i to je smatrano optimalnim ’’tajmingom’’ za mnoge sportove. Danas, deca koja ne odaberu sport sa šest ili sedam godina, smatra se da su ’’zakasnila’’. Nekada je glavni motiv bio radoznalost da se isproba ’’iznutra’’ omiljeni sport ili sport koji je dostupan i sistematski organizovan u vašem gradu. Danas, šestogodišnjak se izjasni da bi želeo da se bavi sportom koji je u određenom trenutku u fokusu i roditelji se pretvaraju u logističku mašineriju koja je u službi afirmacije novog talenta. Do šestog ili sedmog razreda, sportista sa, sada, 6-7 godina sportskog staža već je u prvoj ozbiljnoj krizi ’’karijere’’. Roditeljima je obično ’’žao’’ da dete ’’sada’’ odustane, kada je već ’’dotle’’ došlo, a deca su iskreno zbunjena i psihološki uklještena sportom koji zapravo vole.
Možda ova ilustracija zvuči kao iskarikirano preterivanje, ali nije izmišljena. Takvih priča danas ima svuda oko nas. Treneri u takvim situacijama opažaju roditelje kao najveće dušmane dečije duše, a veliki broj roditelja je samo iskreno zbunjen situacijom izazvanom najboljim namerama. U želji da pruže deci sve životne opcije, roditelji pitaju šestogodišnjaka i kojim bi sportom želeo da se bavi. Dete da iskreno dečiji odgovor i tako počinje ’’karijera’’. Istina je da deca vole sport. To nije sporno. Tokom godina postaje sporna, odnosno zagubljena, sloboda izbora. Ima li ’’šestak’’ ili ’’sedmak’’ pravo da se izjasni da neće više da se bavim nečim što je izabrao kao šestogodišnjak?!
Praksa pokazuje da čak i kada roditelji iskreno i otvoreno ponude detetu opciju da odustane od bavljenja sportom, dete teško može da poveruje da je i odustajanje opcija. Prvo, zato što se na uzrastu od 12 ili 13 godina više i ne seća vremena bez sporta. Od kada je dete ’’svesno’’ sebe, sport je deo ličnog života i obaveza, neretko i pre školskih obaveza. U takvoj situaciji, nije lako poverovati da je odustajanje moguće. A drugo, deca sve do prvih adolesentnih pobuna, ne žele da iznevere očekivanja roditelja. Ako nudite detetu da može i da se ne bavi sportom, a zapravo to nije ono što biste vi stvarno želeli, dete će osetiti da odustajanje nije realnost. I ostaće u sportu koji je samo sećanje na davno izabranu ljubav, a sve više obaveza koja se odrađuje ’’profesionalno’’. Tako sport može da postane ’’skakavac’’ koji je ’’pojeo’’ radost detinjstva.
Čak i ako vaše dete jeste novi Novak Đokovic ili Leo Mesi, dozvolite mu iskrenu opciju da uvek iznova slobodno bira i otkriva radost bavljenja sportom. Ako i ne postane vrhunski sportista, već sport postane ’’samo’’ deo zdravih životnih navika vašeg deteta, niste ništa pogrešno uradili kao roditelj. Naprotiv. Uspeli ste.