Promenila sam dva fakulteta, jedan je bio u Moskvi, drugi u Beogradu. To znači da sam slušala više od 25 profesora iz različitih krajeva sveta. Niko od njih nije imao to nešto zbog čega su mladi iz celog grada stajali na jednoj nozi da bi čuli predavanja Vladete Jerotića.
Psihologiju su nam predavali Vladeta Jerotić i Slavoljub Radonjić. Dve potpuno različite energije. Tako su i zamislili svoja predavanja – jedan projungovski, drugi profrojdovski. Genijalna ideja koja je punila amfiteatar.
Sećam se Jerotića onako sitnog iza ogromne katedre, a osećaš se kao da stojiš ispred planine. Tada sam shvatila da ljudi sa istinskim znanjem nikada nemaju potrebu da se razmeću, demonstriraju koliko su veliki, važni. Tih, smiren glas, skromnost, ozbiljnost… tako ga pamtim.
Imao je čarobne priče o umetnicima i njihovim delima, idu, podsvesti, posebno umeće da najkomplikovanije stvari kaže tako da ga svako razume. Od profesora si mogao da naučiš mnogo, ali jedna stvar je promakla mnogim mojim kolegama.
Jerotić je u svako predavanje ubacivao kratak deo o deci, vaspitanju, porodici, muško-ženskim odnosima. Naučio nas je zašto mama i tata najviše treba da se vole do kraja detetove treće godine života. Da, baš onda kada brak prolazi kroz najveće turbulencije i izazove. I ako se ne slažu – bez svađe pred detetom, naučite da razgovarate. Pričao je zašto je važno da buduća mama dok je trudna dete nosi radosno. A dotle nisam znala da radosno i veselo nije isto!
I hiljadu puta sam razmišljala koliki dar smo dobili mi, koji smo ga uživo slušali. Podsvesno sam verovatno mnogo toga o čemu je govorio primenila i na svoje dete.
Vladeta Jerotić više nije sa nama. Ne vidim osobu koja bi u sistemu poremećenih vrednosti našeg društva mogla da ga nasledi. Da nas vrati kad zalutamo, objasni zašto će čestitost i skromnost uvek biti vrline, i kaže nam zašto na našu decu mnogo više utiče sve što mi radimo nego sredina i loše društvo.
Piše: Ivana Stojanov
Izvor: noizz.rs