Променила сам два факултета, један је био у Москви, други у Београду. То значи да сам слушала више од 25 професора из различитих крајева света. Нико од њих није имао то нешто због чега су млади из целог града стајали на једној нози да би чули предавања Владете Јеротића.
Психологију су нам предавали Владета Јеротић и Славољуб Радоњић. Две потпуно различите енергије. Тако су и замислили своја предавања – један пројунговски, други профројдовски. Генијална идеја која је пунила амфитеатар.
Сећам се Јеротића онако ситног иза огромне катедре, а осећаш се као да стојиш испред планине. Тада сам схватила да људи са истинским знањем никада немају потребу да се размећу, демонстрирају колико су велики, важни. Тих, смирен глас, скромност, озбиљност… тако га памтим.
Имао је чаробне приче о уметницима и њиховим делима, иду, подсвести, посебно умеће да најкомпликованије ствари каже тако да га свако разуме. Од професора си могао да научиш много, али једна ствар је промакла многим мојим колегама.
Јеротић је у свако предавање убацивао кратак део о деци, васпитању, породици, мушко-женским односима. Научио нас је зашто мама и тата највише треба да се воле до краја дететове треће године живота. Да, баш онда када брак пролази кроз највеће турбуленције и изазове. И ако се не слажу – без свађе пред дететом, научите да разговарате. Причао је зашто је важно да будућа мама док је трудна дете носи радосно. А дотле нисам знала да радосно и весело није исто!
И хиљаду пута сам размишљала колики дар смо добили ми, који смо га уживо слушали. Подсвесно сам вероватно много тога о чему је говорио применила и на своје дете.
Владета Јеротић више није са нама. Не видим особу која би у систему поремећених вредности нашег друштва могла да га наследи. Да нас врати кад залутамо, објасни зашто ће честитост и скромност увек бити врлине, и каже нам зашто на нашу децу много више утиче све што ми радимо него средина и лоше друштво.
Пише: Ивана Стојанов
Извор: noizz.rs