Da li se sećate vremena kada ste bili dete i kada su vam govorili: „Prestani da plačeš ili ću ti dati razlog da plačeš!“
Ili šta kažete na: „Ako ne prestaneš da plačeš, ideš u svoju sobu.“
Ili: „Samo se smiri. Nema razloga da plačeš!“
I eto!
Kada ste se najviše mučili kao dete, u suštini su vam govorili rečima i delima:
Molim te, ne dolazi kod mene kad si uznemiren. Nisam tu za tebe.
Ovo, kao deca, možemo da protumačimo i osetimo na više načina. A obično je ono što u takvim situacijama osetimo:
Nisam dostojan ljubavi.
Nisam dostojan utehe.
Trenutno sam toliko nepodnošljiv, da moram da budem izolovan.
Da, istina je da je ponekad roditeljima jako teško da se suoče sa emocijama svoje dece. Sve u našem telu nam tada govori da bežimo od neprijatne situacije, da zaustavimo emocije ili da se u najmanju ruku sklonimo. Jer nam niko nikada nije rekao ovo:
Plakanje je zapravo mehanizam prilagođavanja.
Dete koje plače trudi se da se prilagodi granicama u svetu.
Dete plače da vam kaže nešto što mu je važno.
Dakle, kada zastanete na trenutak i kažete šta vidite, odnosno opišete šta dete misli, oseća, radi i govori, dete počinje da oseća da ga čujete i razumete. A kada dete oseti da ga čuju i razumeju, nema više potrebu za ekstremnim reakcijama, vrištanjem i besom da bi vam dokazalo da je u redu da se tako oseća.
Cilj je, dakle, ne da se zaustavi plač, već da se stvori razumevanje. Kroz razumevanje možete pomoći svom detetu da nauči da olakša svoje emocije. Krajnji rezultat je neretko takav da se dete smiri ranije nego što bi inače.
Najvažnije reči koje ćete ikada reći uznemirenom detetu
Kada vaše dete zapadne u kuknjavu, plač ili bes, najvažnija stvar koju možete da uradite jeste da izgovorite to što dete radi, misli, oseća ili govori bez držanja lekcija, pitanja, osuđivanja ili popravljanja.
Ako ne znate šta da kažete, možete započeti ovako:
„Hteo si…“
„Želeo si…“
„Osećaš….“
„Sviđa ti se…“
„Ne dopada ti se…”
Ova strategija vas upućuje na koren problema. To je ključ za otključavanje srca vašeg deteta i najbrži način da se otvore.
Dakle, kada dete uporno plače (pa čak i nekoliko sati), treba da znamo da nam nešto nedostaje, odnosno da nismo došli do suštine problema. Tada treba reći:
„Nešto te uznemirava. Želiš nešto, ali ja ne znam šta je to.“
Sva je prilika da će dete klimnuti glavom i prestati da plače.
Deca često nemaju komunikacijske veštine, niti zrelost da artikulišu to što ih uznemirava. Zato treba da se poslužimo ovom „Reci šta vidiš“ strategijom. Pa tako kažemo:
„Ovo je nešto veliko. Važno je. Teško ti je da mi objasniš rečima.“
I dete će onda najverovatnije reći šta je to što ga stvarno tišti.
Sve što deca govore i rade je komunikacija.
Uvek postoji razlog zašto deca rade to što rade.
Dete se ponaša na određeni način kada postoji nešto što mu je važno i kada ne može da nađe zrele i artikulisane reči da to kaže.
Probajte ovo danas
Kada je vaše dete uznemireno ili izgleda kao da ponašanje dolazi niotkuda, postanite radoznali i isprobajte KAŽI ŠTA VIDIŠ metodu.
Nakon kratkog razgovora, ono što vaše dete na kraju podeli moglo bi da vas iznenadi.
